dzepovi

Happy New Year

2011-12-26T05:53:00.000-08:00

Super ideje za letnji raspust / cool ideas for summer break

2011-06-27T12:20:00.000-07:00

Arrrrrrr

2011-05-13T09:33:00.001-07:00

crta crta crtica

2011-05-03T14:45:00.000-07:00

Prva skica... crtaj- briši, crtaj-muljaj-briši

I svet u boji Jurija Gagarina kao dečaka.

ONO ŠTO OSTANE KADA SE OLUPA DAN

2011-04-29T01:26:00.000-07:00

Tu kujicu pomazim kada se snažno podignem na prste. Istegnem meso sa kostiju i tetive razvučem kao topljeni puter, pružim šake da dodirnem njušku preko šiljatih vrhova boksa u kome ona živi. Kada odšetam za sobom čujem odjeke urlika tako stranog i iskonski bolnog. Tek nekih dvadesetak metara od nje živi jedan usamljeni pas. Na kratkom lancu, večito gladnih očiju nečije pažnje. Na velikoj blizini ta dva psa pate. Odlazim kući i režem tugu iznenadnim smislom koji u moj život unose grilovane tikvice sa mladim sirom. Tako lepo i ravnomerno raspoređene, posute mirisnim travčicama i maslinovim uljem čija ambalaža kaže da je nastalo od najfinijih maslina sa toplog juga Italije. Kapljuca jug po vrućim tikvicama, šire se mirisi mediterana i sve iznanada dobija viši smisao. Ta vrsta smisla je kratkotrajna i kao kakva sintetička droga ima svoje nus pojave nakon što splasne. Jutros su se po asvaltima pružale kišne gliste. Jednu sam sklonila na travu, da je ne pregazi auto. Neke druge su se zgažene delile i oživljavale svoje komadiće. I ja sam se kao gliste ovog jutra rasula po asfaltu, delovi i komadi sustizali su jedan drugog, trčeći za autobusom da stignu negde gde im se u stvari baš i ne ide. Moja mala drugarica mahala je za trolom, smejale smo se. Uđi u tolu, nemoj da ti ode poslednja noćna. Sedim pored prozora i gledam je kako maše kroz mračnu stranicu. Ona i nije otišla daleko, znam to sada dok je gledam, ali nesavladiva melanholija kao gas puni trolu na kojoj je svaki prozor pokvaren. Moja mala drugarica u velikom svetu. I ne brinem zbog nje. Znam da ona ima svoje čudnovate tačke do kojih stiže skačući na levoj i desnoj nozi, ponekad i dubeći na glavi. Samo je lepo popiti moku kasno uveče dok ona gleda svet koji se smeje njenim starinskim naočarama za vid kroz koje teku boje toplijih krajeva. Smešne smo sebi i to je nekad dovoljno. Razmenjujemo amajlije i krećemo svaka svojim putem, nikada predaleko. Moja soba. Osluškujem mikropucketanja u svom jastuku. Sintetika priča, kroz sitne rupice mog starog jastučnjaka. Setim se jednog dečaka sa jedne velike vode. I to bude dovoljno za san.

Balans na ivici sveta

2011-04-26T04:43:00.000-07:00

Moji divni drugari iz POD teatra večeras u REX-u izvode svoju novu predstavu, povodom desetogodišnjice njihovog postojanja. Ko propusti danas, neka ne propusti neko od sledećih izvođenja!
www.podteatar.org.rs

(plakat iz moje kujne)

Male ilustracije za Mali Zabavnik

2011-03-13T08:12:00.000-07:00

Od januara ove godine počeo je da izlazi divan dečiji magazin. Mali Zabavnik, vrcaviji mladji brat već obožavanog Politikinig Zabavnika. Ovaj mali namenjen klincima od prvog do četvrtog razreda osnovne škole, ali verujte i veliki imaju mnogo toga pametnog da pročitaju. Imam tu čast da ilustrujem za taj divni Mali Zabavnik. Neke od ilustracija su i ovde.

Živeli mladenci

2011-02-17T09:22:00.001-08:00

Za jedan drag par jedna home made čestitka od drugara :)

Happy buttons for Happy New Year!

2011-01-08T03:12:00.001-08:00

Umesto poklona za Novu godinu za sve divne drage osobe!

scandinavian snowy dreams

2010-09-09T05:33:00.001-07:00

Hostelski svet

2010-07-14T11:59:00.000-07:00

U hostelima se doživljaj putovanja udvostručuje jer su sami po sebi mesta za divnu razmenu dobrih stvari i sjajna druženja. Hostel imaju uglanvom slične sobe sa puno kreveta, metalnih/vojničkih na sprat, zajednička kupatila, ali dnevni boravci i bašte/terase su uvek razigrani, kreativni i svaki je priča za sebe.

Andarilho hostel iz Porta ima divan koncept sa puno duše.

Portugalija i ja

2010-06-28T09:53:00.000-07:00

U Portugaliju sam stigla prvog maja. Posle dvanaestočasovnog puta sletela sam u Faro. Prvi post o Portugalu pišem posle dva meseca i 5 dana.
Ovde sam posmatrač. Nekad mi se čini da sam potpno transparenta i da me niko ne primećuje, a opet kao da je kapacitet mojih čula nabubrio te uspevam da primetim i doživim čak i one najsitnije detalje. Nalazim se u gradu Faru, za koji će vam turistički priručnici reći da bi trebalo da čim sletite da isti i napustite. Kaže da je sve u okolini bolje. Istina, ovo nije turistički grad. A opet nisam ni ja baš turista. Za mene je sasvim potaman. Kad smo kod turista Faro ima prelepu plažu dugačku nekoliko kilometara i tih nekoliko kilometara je izmešena od centra grada. Do te plaže je najlepše ići biciklom. Simbol Fara su rode. Na kupolama katedrala, crkvi, visokih uličnih bandera rode su napravile velika gnezda. Tu su zasnovale porodice. Kada sam došla ovde rodići su bili pilići. Sada su porasli skoro kao mame, ali su i dalje nesigurni i nezgrapni. Po neki hrabri rodić se odvaži i poleti tek pola metra iznad gnezda. Ostali su na sigurnom. Na klupama grupice penzionera. Svi su lepo obučeni i kada ih posmatram onako nasmejane učini mi se da pričaju uglavnom o nekim veselim temama. Imaju jako puno pasa. Vode ih svuda sa sobom. Psi su ovde potpuno emancipovani. Uveče kada ljudi uđu u bilijar klubove i pastelerie, psi su u svojim grupama sa njima. Druže se odvojeno. Cvrkut ptica se čuje čak i noću. Zbog Ria Formosa parka prirode ovde se čuju razni glasovi. U parku složno rastu palme i platani veliki i po 15 metara. Faro miriše na more. Ne, Faro miriše na koncentrat mirisa mora. I taj miris ma koliko se čula privikla uvek mogu da osetim. Kada se vrućina stiša senke ljudi i pasa izmile i sakupe se u lokalnim pasteleriama (kafe, poslestičarnica, negde može i da se meze slano). Kipe od života i zvukova nasmejanih ljudi i razigrane dece. Snažan vetar ponekad odnese u trenu svih 35 stepeni. Onda, kada se primiri osetiš kako miriše na toplo. Stari grad je polunapušten. Kada malo bolje pogledam pola Fara je polunapušteno. Niko mi odavde nije dao tačan uzrok toga. Pominju se zajmovi, migracija, ali sve to meštani nagadjaju. Gledam dotrajale fasade i naprsla prozrorska okna divnih tipično portugalskih kuća i zamišljam kako je bilo živeti u njima. Te kuće imaju viskoke plafone, dugačke hodnike i malene sobe. Na marini su parkirani manji brodovi, samo oni koji se provuku ispod pruge. Da pruge. Voz prolazi kroz Faro. Pruga je uz samo more. Vozovi su u boji metala i deluju kao oni sa kojima sam se igrala kao dete. Kada voz prodje na marini on kao da prodje po pučini. Noći su tihe i pune umirujućih šumova. Sija okean i vrhovi katedrala. Čuju se zvona sa okolnih crkvi. Ja tad pogledam u divne boje mraka i sve što vidim samo osluškujem, trudim se da budem tiha kao noć u Faru.

Lisabon momenti

2010-05-07T04:15:00.000-07:00

”I'm not going to tell you about a girl…”

2010-04-12T13:45:00.000-07:00

Umetnost je važna koliko i vazduh. Ne mislim samo na umetnost pri odredjenoj, definisanoj formi ili u promišljanju sa kulturom ili teorijom. Mislim na sva ta dela koja su kapitalna, ali to nije najbitnije, mi ih toliko osećamo i volimo da se nekim čudnim putanjama sastajemo oko odraza nečeg što smo pročitali, pogledali, poslušali. Naš iluzorni svet lako upliva u neki tudji ako osetimo istu groznicu posle preslušavanja neke muzike, čitanja knjige... gledanja filmova.

Srednja škola. Letnje veče. Kasnim negde, ali mi više nije važno. Upravo sam drugi put za redom odgledala Nebo nad Berlinom i sedim utrnula i treperim ispred pregrejanog televizora. Opet premotavam. Premotavam. Upijam. Kažem da kasnim jer se desilo nešto jako važno. I bilo je važno. To sam znala kada sam istrčala na ulicu i beskrajno premotavala i usporavala stvarnost.
Kroz neko vreme su se putevu ukrstili, shvatili smo da imamo isti omiljeni film. Kada bi se naši doživljaji filtrirali, verujem da bi dobili slične nijanse. Mi se prepoznajemo. Fragmenti i trenutci, zamućeni, izoštreni, ubrzani. Koncert Nik Kejva. From her to Eternity... Naši su prsti u čvorovima. Sećamo se kako smo imali slične projekcije u neko sutra, kada sve ono što ni sam nisi shvatio dok si to slušao, sada možeš da podeliš sa nekim ko oseća isto.

Okej, sada mi se po glavi motaju Vendersovi filmovi. Ali Lisabonska priča je otvorila čitav svet fado muzike koja se razgranala u spektar emocija i ideja. Iz svega toga se, u jednom prasku utsaka doživljenog, jedan divan bend nazvao Lisabon i jedan dečak je poželeo da ode u taj grad i bude tamo neko vreme.

Čudesno se naši životi prepliću sa delima. Nekad mi se učini da je svuda i oko svega neka mreža složenog prostora koja sve te džinovske emocije i doživljaje korsiti kao pokretače za naše puteve. Spoje se delo i konzument i nastane čarolija u životu- sasvim bledom, surovom i običnom...

Putevi

2010-04-11T13:16:00.001-07:00

"Twenty years from now you will be more disappointed by the things you didn't do than by the ones you did. So throw off the bowlines, sail away from the safe harbor, catch the trade winds in your sails.
Explore. Dream. Discover."

Mark Twain

I shvatim da je vreme za put...

once upon a kiss

2010-03-31T12:28:00.000-07:00

Hej Hej

2010-03-25T02:02:00.000-07:00

Osvrt na jučerašnji koncert :)

Deca i šuma

2010-03-22T02:11:00.000-07:00

Ljudi koji se bore za očuvanje Zvezdarske šume juče su imali divan dogadjaj povodom Svetskog dana šuma i dolaska proleća. Pozvana su sva deca koja vole šumu i vole da stvaraju.

Ovo je njihova web adresa na kojoj možete da se uputite u tužnu činjenicu šta se planira sa šumom, da kažete svima koje poznajete i da složno reagujemo http://zvezdarskasuma.blogspot.com/ Na istoj adresi obavezno pogledati dečije crteže na temu zvezdarse šume!!! Klikni da pogledaš crteže Deca su vrhunski umetnici, imaju tako divnu maštu i sjajnu perspektivu sagledavanja stvari.

Ja sam imala tu čast da napravim plakatić :)

Dim

2010-03-06T12:39:00.001-08:00

Beogradski masakr

2010-03-01T10:53:00.000-08:00

"Biljke platani su listopadno drveće visine do 40 metara . Veoma omiljeno drvo u urbanim sredinama. Mnogi bulevari svetskih metropola duguju deo svog šarma ovom prelepom drveću." Wikipedia

U svim narodima i kulturama drvo je uvek imalo snažan simbolički značaj života, postojanosti, jedinstva... Arhetipski smo vezani za njega. Nekada su ljudi sadili drveće u ime nečeg istinski važnog, emotivno doživljenog, od značaja za njih, zajednicu ili celo društvo i na taj način su se životi ljudi i drveća čudesno preplitali i bivali istinski veliki. Beogradske Platane zasadio je kralj Aleksandar. Dobio ih je kao ratnu odštetu od Austrougarske. Posadjeni su kao živi spomenici za sve pale vojnike.
Proteklih par dana sam bila očevidac ekološkog masakra Beograda. STABLA NISU TRULA! Truli su intresi! Truli su mediji. Pokušavala sam da snimim trula stabla, ali sam jedva nailazala na njih. Naravno, bilo je par trulih grana, od kojih je neke gradonačelnik pokazivao na konferencijama (panjevi su prečnika i do 2 metra te njih nije mogao da ponese). Novinarka studija B traži trule grane, kaže "Ja znam da je sve ovo kradja, ali eto, šta ću, tako su mi rekli". Pandur koji me odvaja od drveta kaže "Ja znam da su oni tajkuni i lopovi, ali radim svoj posao" i šlag na torti inženjer zelenila kaže "Ja znam da stabla nisu trula, ali veliki su intresi i bolje da ćutim". Zaključak: svi znaju da je ovo pogrešno, ali su oni toliko opasni, da mi je bolje da ćutim. Onda malo procunjaš po okolini i shvatiš da se ista stvar desila u Somboru, Subotici, Novom Sadu, Arilju, Tari, Staroj Planini, pa čak i u zemljama regiona... pomahnitalo sečenje i još brža gradnja... tranzicioni masakr... Mogla bih roman da ispišem o svim podmuklim sredstvima kojima su služili u ovoj sramnoj akciji.
Neću. Ovo pišem zbog Platana. Volela sam to drveće.
Strašno je gledati kako seku drvo. Gomila malih ljudi sa motornim testerama i silnom mašinerijom obaraju jednog diva. Prvo seku grane i ogoljvaju drvo, sve dok ogolelo, ogromno stablo prečnika i do 2 metra ne zatrese zemlju i zaokrene naš mikroprostor. Panj se buši sa mašinama kojima se buši asfalt. Asfalt probuše kao šećernu glazuru kašičicom, ali oko panja proliju dosta znoja. Kada mu ogole koru panj ima crvenu boju. Onako neravnomerno isečen deluje kao homogena masa kostiju i mesa. Snažno miriše, na lubenicu, na život. U krošnjama Platana, na svakom petom po neko gnezdo, po negde i nekoliko gnezda. Ptice su otišle sa prvom bukom. Kada sam kasno popodne došla na izmasakrirani, gotovo ugašeni Bulevar, videla sam haotična jata ptica koja obleću kao vinske mušice oko praznog prostora. Grane su pustile pupoljke i one čupave plodove. Strašno je iseći drvo koje se budi. Koje traje. Koje se voli. Strašno je ubiti život.
Sećam se da mi je drug koji je živeo u ulici kralja Milana rekao da kada su im posekli drveće- ceo komšiluk je imao problema sa spavanjem. Mnogo smo više deo prirode nego što sebi priznajemo. Ovih par dana koliko traje sečenje čini mi se da se život na Bulevaru i oko njega odvija na neki čudan, uznemirijuć i brutalan način. Potpuno disbalansirano, mada ne na prvi pogled, ljudi bauljaju zombirani trotorom. Teško se orjenišemo po ulici. Kao da sam na groblju, samo ne znam koja je parcela tačno. Sve je isto... ružno i sivo. Bulevar zapravo ružna ulica, ali nam je to promicalo jer su Platani bili dovoljno veličanstveni.
Platani u Bulevaru su bili najstariji drvored u gradu. Zbog njih smo šetali sredinom ulice leti. Voleli smo taj divni prizor simetričnog drvoreda ispod čijih je senki i šumova život bivao smisleniji.
Platani su otišli bez reakcije javnosti i gradjana. Veoma tiho i sramno za sve nas. Beogradjani su postali zombarina potrošačka skupina, prezadužena, ogoljena od očaja i svakodnevnog pritiska, uljuljkana u lažnu sliku komfora, nesvesna biloške činjenice da nama drveće treba više nego mi njemu.
I onda recept za "evropski" Bulevar: Kako su po Novom Beogradu sjebali svaki kvadratni milimetar i digli nasalja u kojima je IN živeti, prebaciće se malo do Bulevara, jer eto, nisu dugo čeprkli tuda, a kupili su taj laki metro od Španaca, greota da se baci. Znači porušiće straćarice i dići velike i monstruozne stambene komplekse, poslovne zgrade, tržne centre i još jednu traku. Nabudziće i neke fancy trotoare, okitiće ih kafićima i onim jadnim mladim stablima što (kao u Nemanjinoj i Kralja Milana) nikad ne izrastu u teškim uslovima. I grad u kome je merilo vrednosti kvadratnog metra blizina šoping centra zaboraviće na da su veličanstveni Platani bili veći od svega toga. Umesto toga udisaćemo sav taj betonski raj, bez hladovine, zapečen za 50C leti dok od istog jednom ne eksplodiramo.
Bulevarom neću proći skoro. Mada su mi i alternative sasekli...
Bio jednom jedan Beograd... i u njemu Platani i ljudi...

Sad... i ne tako davno...

Gde policija brani droseče?
A gradjani drvo?

Boja... :'(

Izvor slika facebook http://www.facebook.com/group.php?v=photos&gid=287356195519&so=570#!/group.php?v=photos&gid=287356195519

Nice dream

2010-02-22T13:55:00.000-08:00

Dobro drveće

2010-02-18T11:52:00.000-08:00

400 Platana u Bulevaru...

"Yeah, the trees, those useless trees produce
the air that I am breathing..."

Susreti sa njima

2010-02-09T05:31:00.000-08:00

Prvo se pojavila Kiki. Jednog letnjeg dana u svetlarniku Doma zdravlja. Možda se nebismo ni srele da moj brat nije odvalio klimu na 5 stepeni, te sam bila primorena da kosu sušim na terasi i čula nju kako mjauče. Neki hrabri čovek se spustio, izvukao je, pustio na travu i rekao mi: „Jadno mače, ćoravo, bolje pustite...“. Nismo pustili. Uzeli smo je i odveli kući. Bila je puna buva, mršava, dehidrirana, na mestu desnog oka sluzava krvava rupa. Dobila je ime Kiki po Kiklopu. Hrabra mala maca zaslužila je ime jednookog dzina. Mi je zovemo i Bica... duga priča zašto. Kiki maca, macoje, Bicoje, Ljubavnica... Kiki je moj freelance asistent. Uvek je pored kompa. Ili kada crtam, čitam, spavam... Mačke su po prirodi umetnici. Obožava da gleda Bergmanove filmove. Kada smo izvrtali cikluse Kiki je uvek bila tu. Nije spavala, gledala je film, opčinjeno. Prvo je bilo smešno, ali onda je postalo ozbiljno. Samo Bergman. Kiki je jednooka lepotica, filozof, hedonista. Kada joj se obratite, uvek vam odgovori. Dosta priča za jednu mačku. Poseduje psa Žileta.

Onda sam upoznala Žileta. U jednom dvorištu. Pregaženog. Odvaljene noge. Tužnog, pretužnog. Odveli smo ga kući. Nije imao ime od samog početka. Prognoze za preživljavanje su bile osrednje. Retko se pomerao i često povraćao od bolova. Osedeo je. Zvali smo ga štenac- starac. Posle operacije noge, sa tek neka 4 meseca, on je konačno prvi put zamlatio repom, kada mu se Kiki obratila. Žile je trebao da se zove Hendrix, jer je baš kao Džimi hipi – raščupano- neodoljiv džudža. Nije prošlo. Nazvali smo ga Žile. Mada ga neki zovu Moča. Zvanično koristimo oba imena. Žile. Žiks. Ži Le Žik. Le Žile. Živorad Životinja. Žiks ima zadnju desnu kraću za ceo zglob. Na nju se oslanja vrhovima prstiju. Tu nogu sam nazvala „balerinica“. I uprkos kraćoj nozi, najbrži je u kraju. Žile ima velike posledice svog nesrećnog detinjstva. Ništa manje od ljudi. Iako je okružen ljubavlju i generalno razmažen, on je stalno uplašen. Ima svoje rituale i prisline radnje. Zna se tačno kojom se putanjom kreće po hodniku, ne gazi na linije, ne seda na pločice, plaši se podrumskih prozora, crnih automobila, vidi duhove. On ima redak dar. Pronalazi ugrožene ptice. Pronašao je i spasio goluba viskoletača Avaksa i jednu čiopu. Zbog nesreće sa nogom razvio je akrobatski način zapišavanja, te može da piški oslanjajući se samo na prednje šape. Ono što je najupečatljivije jeste njegovo lice. Psi uvek imaju izraz. Ali Žika... On ima čovečiju mimiku. Zato kučkari u kraju kažu “E Žiko, baš si faca“.

Kiki i Žile su se desili. Nekad pomislim da nismo mi njima pomogli... zapravo su oni nas spasili. Odnos ljudi prema životinjama je još jedna prečica na putu spoznaje nas samih. Isto kao i ljudi koje volimo. Iskustveno smo važni jedni drugama. Životinje su me naučile da svet posmatram mirno i radoznalo, ne osudjući ga, ne očekujući da se oblikuje u redove ili kolone. Samo gledam. Upijam. Njušim. Osećam. I mlatnem repom od radosti svaki put kada mi se na vratima pojavi neko koga volim.

PS. Usvojite napuštenog psa ili mačku!

Običan čovek

2010-02-04T04:48:00.000-08:00

Ušetao je u stan pijan i napušen. Šake su mu bile čvrsto stegnute u pesnicu. Nije mogao da se opusti. Nekoliko trenutaka posmatrao je hladnu vodu na česmi, a onda je polako prineo svoje vrelo čelo mlazu. Kada je utrnuće prestalo, počeo je da oseća snažan bol na vratu. Primakao se bliže ogledalu i primetio ujed. Dve laserski identične rupe i modri otok oko njih. Ničeg se nije sećao.

Nije se plašio vampira. Njegovo telo bilo je toksično i slabo. Sam je sebi često skidao kožu sa lica, presvlačio se u tamne materije i kao senka se pružao po mastiljavim ćoškovima koji su ga gutali kao crne rupe. Zašto bi njega bilo šta ujelo, pitao se. Sam je sebi izgledao kao infekcija.
Zaspao je.
Kada se probudio oblaci su i dalje bili niski. Nije umeo da se budi iz svojih snova hrabro. Jutrima bi se znojio i kao tečnost skrivao u dušeku sve dok ne ispari sve ono uznemirujuće i strano. Ovo jutro ništa nije osećao. Nije želeo da doručkuje. Nije otvorio prozor. Nije ustao za posao. Nije osećao strah. Nije osećao ništa. Osećao je mutaciju svojih misli. Pomislio je da je postao nadčovek i posmatrao svoju sobu i sve što je činilo njegov prvobitan život sa gađenjem. Mislio je da je ujed novostečeni imunitet na stvarnost koja ga je stalno potiskivala i reciklirala iz jednog smeća u još jednostavnije i razloživije. U trenutku je osetio ponos. Više nije isti. On evoluira možda...
Upalio je televizor. U političkoj emisiji nekoliko ljudi govorilo je u glasno u isto vreme. Polako je izoštrio jedan glas i setio se. Čovek u crnom odelu sa crvenom kravatom bavio se temom ljudskih prava. Onda su pustili insert gde isti čovek pruža ruku mladiću beskućniku polusmrznutom na klizavom pločniku. Mladić ustaje i posmatra čoveka, koji gleda u kameru i gladi ga po ramenima. I pre nego što mu bilo šta kaže, čovek će zagrliti smrznutog prljavog momka. Sjediniće se sa njegovim smradom, njegovim životom koji je sramota svakog društva, njegovom gorčinom i autizmom. I baš u tom trenutku dok ga grli zabada svoje zube u njegov smrznuti vrat. Pokušava da mu posisa krv, snažno vuče, napinje se i trese, ali mladićeva krv ne teče. Ona je odavno stala. Čovek u odelu na očigled televizijske ekipe proučava mladića grubim perutavim šakama i nailazi na nešto što nije očekivao, na njegove oči. Uvlači zube, spaja usne i odlazi.

Televizor počinje da treperi. Treperava svetlost ruši policu sa knjigama i sadržaj pisaćeg stola. Sa zidova padaju ramovi sa slikama i smibolima. On se seća kada je ujeden. Pokušavajući da prizove frekveniciju pogleda beskućnika iz televizijskog priloga, on se pita da li je i njegova krv imuna na ujed vampira. Taj pogled projektuje u beskonačno i pokušava da prevede u svoju misao. I baš tada kada shvati šta oseća, znaće da li je jedan od njih.
Ili je čovek.

(Sačekajte da učita mali player iznad, u koliko se odmah nije pojavio. Ovo je ista priča pretočena u pesmu Lisabona. Nije baš pesma koja opisuje ovaj bend, više je jedan eksperiment snimljen na 1,2,3 jednog divnog letnjeg dana u Bigzu :) ) Poslušati :)

Kafani...

2010-01-16T17:35:00.000-08:00

Još je moj deda pričao da je Beograd imao kafanu pre Pariza i Beča. Generacija mojih roditelja je možda među poslednjim koje su mladost provodile u kafanama. Onda se desilo preobraženje vrednosti i društva. Stare gradske kafane su bezdušno zatvarane i prostore gde su ljudi iz drugog vremena slavili druge vrednosti pregazile su banke, „ugostiteljski objekti visoke kategorije“, parfimerije... jednom rečju čovek iz kafane je evoluirao u čoveka koji troši i duguje... ne kafani. U Beogradu je, sećam se pročitala sam u nekoj divnoj knjizi, sredinom prošlog, odnosno predprošlog veka bilo oko 300 kafana na oko dvadesetak hiljada ljudi. Kafana, prvo mesto u gradu gde je zasvetlela električna sijalica, deo istorije i tradicije, sastajalište umetnika, intelektualaca, boema i mesto razmene dobre energije ostaje samo izbor manjine i neverovatno turističko otkriće (nekada i za stanovnike našeg grada).

Priznajem, sem Kalenića (bio nam je pored gimnazije) dugo su mi kafane delovale kao fosilna utvrđenja. Moja generacija je generacija kafića. Onda se desio taj koncert u Domu Omladine i Nina je posle predložila kafanu Mornar prekoputa. I tu se desilo to. Kasnije je cela ekipa pre koncerata dolazila u Mornar ili smo se nalazili na prebrancu posle posla. Kako okreneš Mornar je postao naše mesto. Uđemo, sednemo, pohvatili smo stalne goste, znamo se sa osobljem. Mornar nije toliko stara kafana, ali se poslednjih 30 godina verovatno nije mnogo menjala. Nije originalno predratna kafana (mada je na istom mestu postojala kafana „Volga“ kako rekoše) nije spomenik kafana, i nije jedina kafana koja je na našem spisku, ali je nekako naša.
Kafane slave bliskost među ljudima. Kada sednete u Mornar vi ste seli sa svima za isti sto. Nije strašno ako vam se neko umeša u razgovor, pomeri vas sa vašeg stola da bi spojili druga dva jer je praktičnije ili vam se stalni gost pripit ispovedi. Nekad u njima vreme stane i sve deluje kao šansona. Ali ništa nije banalno. Ljudi su rastočeni po svojim čašama i ako si olupan patiš mirno i spokojno, onako „kafanski“. Mi smo u toj kafani doneli neke važne odluke i napravili opasne planove (mada to stalno radimo i na drugim mestima, jer smo sanjalačka družina). Ti planovi su bili nekako baš kafanski. Old school kafanski. Polu boemski, polu punk, polu šizofreni... prilagodili smo ih nesvesno ambijentu.

Kafića, sa druge strane, ima raznih. Od prijatnih mesta koje osećam kao dnevne sobe prijatelja do sterilnih-elitističkih-plastičnih monstruma. Ne biraš ti kafić. On bira tebe. Klasno i jasno. Radi isto što i ovo vreme: deli ljude, pojačava kontraste.

Kao što reče pripiti profesor sa susednog stola:
- Ajte deco, laku noć vam želi profesor. Odoh ja u svoj nespokoj.
A mi smo juče izlazeći iz kafane shvatili da je bila puna mladog sveta.
Prvi put od kada sedimo tu.

Bio jednom jedan početak

2010-01-10T06:19:00.000-08:00

Bežim. Januar je mesec, a ja bežim od svega. Zato gutam grad, da obojim praznine u stomaku i grčeve što opominju na nedostatak pravih stvari, barem na trenutak, u konkretno sivu i zaokružim nekim drugačijim smislom.
U kinoteci neki stari film. Nas nekoliko u sali, sve sami begunci. Neko beži od starosti, od prijatelja, neko od obaveza i načina na koje su obavezani… svi uplašeni. Zato smo seli što dalje jedni od drugih.
Početak. Nemi film. Zato svi prisutni u sali prestaju da dišu. Ovo je nemi film i ne sme ništa da se čuje. Mi smo filmski ljudi, što znači da je naš respiratorni sitem posebno prilagođen ovim uslovima. Na koži nam izrastaju neobični cvetovi i mi tiho, sasvim tiho sprovodimo vazduh u naša tela.
Kada sedim u prvom redu moram kao tečnost da se prolijem po sedištu i sačekam da me sedište dobro upije. Ovog puta sam bila malo kruta, nisam uspela skroz da se prolijem, niti je sedište htelo da upije moj vrat. Iskrivila sam se, ukočila.
Ona se zove Etioda, a on ima neko čudno skandinavsko ime…možda Igdarn. Oni se tokom filma dopisuju, potom se susreću na nekom neobičnom mestu. Padaju krupne pahulje od vate i stiropora- očigledno, upliću se u njihove kose. Beče oči jedno na drugog, mi to danas zovemo flert. Imaju brze ispresecane pokrete. To traje…zimska idila traje…
…Otvaram oči u trenutku kada se njih dvoje poljube suvim, grubim retro poljubcem. Ljudi u sali u tom trenutku sklapaju cvetove na koži, iz dubine pluća uzdahnuvši svu tišinu nemog filma. Ne znam šta se tačno desilo, niti je bitno sve dok su Etioda i Igdarn zajedno.
Izlazeći iz kinoteke pomislila sam kako bi bilo divno da prespavam deo ove zimske agonije i probudim se negde u trenutku hepi enda. Da se probudim u svojoj ličnoj zimskoj bajci. Ulice su oglodane, čini mi se da će se svakog trenutka pretvoriti u prašinu. Nedostaje belo, zimsko belo…ova zima ne obećava sneg.
Agonija je infektivna stvar. Inficira čula, obara duh i retki su čajevi koji pomažu. To prolazi samo od sebe.
Dejvid Bouvi je rekao da svako može biti heroj na jedan dan. To može da pomogne. Danas ću biti heroj! Nacrtala sam sebi osmeh, u kosu sasula eterična ulja, zalila cveće, naprskala otrovnim sprejom bube u glavi, kosti presvukla u sunce i napisala manifest heroja.
Setila sam se ljubavi…setila sam se svega! Sada ću prestati da razmišljam. Promeniću reči za sličice –kažu da to uspeva…Januar je mesec i više ne mogu da bežim. Okrećem mu lice, gledam ga u oči…za početak.

Premotavanja

2010-01-06T15:38:00.000-08:00

- Brzo je prošlo... Kao da nedostaje vremena.
- Nemamo vremena, ali zato imamo prostora.
Dovoljno za početak.

- Šta će biti sa nama? Gde ćemo biti... ovde ili napolju?
- Ma napolju... jebiga.
I dugo smo se smejali.

I samo smo disali jedan drugom u oči.

I Dejvid Bouvi je rekao nešto važno. Pogledali smo se i opet nasmejali.

Iščitavanje bajki. Uz popodnevnu kafu, pred spavanje. Dodavali smo reči u dijaloge kroz smeh.

Koraci. Koraci. Kroz snežnu oluju pekle su me oči, pucala je koža na obrazima... I tada smo se smejali.

Noću smo preslušavali muziku. Kao svilene bube zvuci su nam milili kroz raščupane kose. Svako je uložio po jedno uvo, a drugo spustio na jastuk. Jutrima bismo iz kose istresali zvuke kroz smeh zbog smešnih frizura.

Danas smo u isto vreme večerali i zadremali.
Na dva kraja kontinenta.
Onda smo se smejali kada smo to shvatili.

Kiša i veze, a ništa bezveze

2010-01-05T12:41:00.000-08:00

Jedna poruka javlja da je neko sleteo na prvo odredište.
Druga da se neko slatko nasmejao.
Treća kaže da kupim hleb i nešto slatko.
Hodam po kiši ispod drvoreda, kroz neosvetljeni park. Ruke su mi mokre i prsti smežurani. Hoću nešto da im napišem, ali nemam kišobran i smejem se onako u hodu. Za desetak minuta biću kući i čuću zimsku pesmu koju su napisali moji prijatelji.
Njih dvojica sede u sobi na Karaburmi natekli od emocija. Telefon je izmedju njih. Dobro ih čujem. "... tvoje tapete su stare, a naše senke su mlade... ta rararara da ovu zimu zagreje..." Cedim mokru kosu i kapljucam po parketu. Vidim njih dvojicu kako rastu u sobi kao dva helijumska balona na neobičnim frekvencijama. Sudaraju se prepliću i stvaraju. Udišu taj divni nenačeti svet.
Večeras su mi ljudi bili tako blizu. U mračnom parku. U hladnoj sobi. Čula sam divnu muziku, čula sam smeh i žamor velikog aerodroma iza nasmejanog, divnog glasa.
A kišu sam skoro ispustila. A volim i taj zvuk. Za laku noć. Volume 83%- kiša.

(volim da nacrtam neku amajlijucu uz txt... eto tako... da se nadje)

Želeti je najlepše!

2010-01-04T14:08:00.000-08:00

Verovali ili ne verovali

2009-12-24T05:30:00.000-08:00

Kada deca prestaju da veruju u Deda Mraza?
Klinci nisu tako naivni. Percipiraju stvarnost na svoj način, ali ne daju se lako prevariti. Iskreno u celoj mitološko/ kulturološko ... pa i globalističkoj priči o Deda Mrazu, odrasli mnogo više nasedaju nego deca.

Ne sećam se da li sam ikad verovala u Deda Mraza. Mada sam se izjašnjavala kao vernik, zapravo sam bila mali jeretik koji je provalio tu prevaru još u jako ranom detinjstvu. Uvek su mi Deda Mrazevi uživo izgledali kao provaljene kostimirane čike ni nalik onim sa razglednica. Bili su premršavi, imali piskave i dosadne glasove, vrlo nemaštoviti, sa bradama od ućebanih sintetičkih materijala. Kod tate u firmi su Deda Mrazevi tradicionalno bili neubedljivi. Jedne godine Deda je imao crvene nalakirane kandže i ruž na usnama (kasnije sam saznala da su se očevi podžapali koji će se kostimirati, te je jedna teta spasila stvar).
Najbliže od stvarnog doživljaja Deke sam imala jedne Nove godine kada su braći i meni rekli da je Mraz upravo prošao sankama pored prozora u sobi na drugom kraju stana. Sećam se da smo trčali u suret čaroliji snažno i vrišteči od euforije, mada ne verujem da je iko od nas verovao da će tamo zateći njega. I taman što smo utrčali u sobu, naši su urliknuli sa drugog kraja stana „Decoooo, brzoooo evo ga!“. Ali je Deda za ukupno 10 sekundi stigao da ostavi 3 vreće poklona, da ispriča našim roditeljima priču koju su nam prepričavali kasnije celih posla sata, i sve to uz čestitke, želje, pozdrave i izvinjenje što je morao da požuri. Ali tu nije kraj slatkoj obmani! Taman što smo utrčali u tu sobu i propeli se do prozora, pokazivali su nam na nebu Dedu u kočijama sa irvasima, tj. „Vidi, vidi tamo onu zlatastu svetlost...“. I danas sam ubedjena da sam nešto videla. To je kao da je neko u moje sećanje hirurški ušrafio atmosferu stereotipne reklame za Colu i preimenovao je u moju stvarnost.

Ipak volela sam da se pretvaram da verujem u Deda Mraza. Ništa lično. Samo mi se svidelo da se ubedim. U osnovnoj školi sam doživela potpunu digresiju zdravog razuma i u drugom razredu sam napisala pismo i poslala u Laponiju. Nisam ni tada verovala, ali mi je prijao proces pisanja koji je trajao danima, potpuno meditativno i čarobno, na nekoliko A4 stranica sa željama za sve ljude koje volim i nekoliko crteža kao poklon Deki od mene. Kada malo bolje razmislim da sam verovala da on stvarno postoji nikad ne bih napisala tako iskreno pismo.

Prošle godine sam na ulici srela Deda Mraza. Ovaj je radio za neku kompaniju i promovisao neki proizvod. Deda se meni prvi javio.
- Ho ho ho. Jel si bila dobra ove godine?
- Pa... trudila sam se deko. Hoću li dobiti neki poklon?
- Ho ho ho deka je osenilio, pa je zaboravio ove godine, ali sledeće ćeš dobiti najlepši poklon na svetu! A sada možeš da se slikaš sa dekom!
I slikali smo se. Sela sam Deki u krilo i sve bilo po pravilu. A onda me je deka pitao da mu dam broj telefona. I svi smo se smejali. Bilo je fejk, ali je bilo praznično i simpatično.

Da li obmanjivati decu Deda Mrazom? Da li im to pruža zadovoljstvo i magiju praznika? Ili da im kažemo da su debele deke samo instrument advertajzing agencija u svrsi trošenja što više novca za praznike i to sve sa sa puno emocija i zadovoljstva?
Deca u svom verovanju imaju svoje motive da snažno zagrizu celu priču. Važan je sam doživljaj i trenutak. Deca to znaju i nasmejni puštaju roditelje da ih obmanjuju. Jedan dečak mi je rekao da ne veruje u Deda Mraza, ali njegovom tati baš puno znači da on veruje. A njegova mama stvarno veruje da postoji, pa neće da joj kaže istinu da se ne razočara. Ponekad pomislim da je Nova godina sjajan izgovor za odrasle da se osećaju kao deca. A dokle god Deda Mraz donosi radost i poklone ne verujem da će deci predstavljati problem njegov stvarni identitet... mada... možda neko naleti na pravog Laponca...

Što se mene tiče, ja u svrhu doživljaja djoram zdrav razum za obmanu! Zato uživam u praziku kao da sam dete. Kitim jelku (uvek veštačku... molim lepo), spremam poklončiće i palim one divne lampice koje ne skidam do februara, a nekad ni do sledeće godine. Priča o Deda Mrazu je u svojoj suštini lepa. Svaki mit iza sebe ima svrhu. Svaki čovek ima svoj lični doživljaj mita. Ipak je legenda o Deda Mrazu preživela vekove i rasprostranjena je po celoj planeti. Univerzalna legenda uvek ima univerzalnu svrhu i lepotu kolektivnog doživljaja, ako umemo da je pogledamo u srž, onako ogoljenu bez sugestija pojavnog oblika ili boje odela ili šta znam sve čega još...
Možda će zvučati smešno, ali kad malo bolje razmislim ja verujem u Deda Mraza.
Na svoj neki način...

Kiss

2009-11-25T02:49:00.000-08:00

Žile & ja

2009-11-24T06:59:00.000-08:00

Bogi i ja imamo tu lepu priču koju treba da pretočimo u slikovnicu za decu, koja ih uči da prepoznaju i vole lepotu prirode i životinja. Praveći studiju kako bi ista mogla da izgleda, nacrtala sam Žileta i mene. Došla sam pocepana sa posla i Žile mi se obradovao kao da sam Deda Mraz. Onda sam se sastavila i nacrtala ovo. Ujedno bi takav neki pravac ilustracije furali u slikovnidži... puno prirodnih tekstura i materijala. Samo još da se pokrenemo i počnemo.

Kaiš spašava stvar

2009-11-22T14:21:00.000-08:00

Buvlje jutro

2009-11-20T11:57:00.001-08:00

Klac klac tramvajem i dok sam tražila pesmu koja se savršeno uklapa u maglivoto jutro, shvatim da sam promašila autobusku stanicu ili dve... tri... Nađem se na pravom malom uličnom sajmu na obodima Buvljaka. Stari dzepni satovi, rošule sa tri točka, ploče i beskrajno iznošene cipele iz 50-tih, dotrajale baterije, jakne koje su se opružile pored uspavanih klinaca- da se na trenutak ne zna ko je na prodaju, stare lutke plastičnih bambija i baštanski patuljci, CD-ovi narezani po slobodnom izboru prodavca, abažuri, rasparane vinske čaše, knjige raznih oblasti izmešane medju dotrajalim staklenim minijaturama, šarene ciganske marame, video kasete porno filmova iz 80-tih čije su me šarene i smešne kutije gotovo nagovorile da prvi put kupim porno film, ćebad sa neveštim zakrpama, alati svih tipva i oblika, štikle bez cipela, vinil ploče, stari fotoaparti... i sve to u maglovitom jutru delovalo je kao iščupano iz vremena. I znate šta? Ja sam se osetila divno! Možda su me svi ti predmeti koji žive na tržištu duhova podsetili koliko je bezdušno potrošačko društvo. Možda su svi ti neobični prodavci koji su se pretapali iz svojih oblika u maglu iz magle u vetar imali to nešto životnije od svega što se bezuspešno upumpava zombiranom savremenom potrošaču. Možda je na malom Buvljem sajmu sve vrvelo od težine i ljudi koji nisu iz reklama, od trošnih života oko kojih su gorele zapaljene gomile sa djubretom. Možda...

- Alo curo, oš ti baba gata?
- Hvala bako, žurim na posao.
- Curo, posao može da čeka, al' sudbina ne.

Otišla sam na posao. A htela sam satima da bazam po maglovitom sajmu duhova. Sudbina bako? Kako bilo. Posetite sajam. Videćete široke osmehe, videćete tugu koja vas proliva u neko drugo vreme. Videćete i to je tržište. Možda nadjete nešto korisno i nerealno jeftino. Znam scenografe i pozorišta koji svoje detalje uzimaju sa tog neobičnog mesta. Kupite sitnicu koja nema vrednost, a onda joj dodajte svoju priču. I zapitajte se šta je to vrednost. Ja ću to svakako uraditi.

izvor Blic: http://www.blic.rs/beograd.php?id=64187

7 minuta duge

2009-11-08T13:02:00.000-08:00

Ko nije danas izlazio iz kuće nije mnogo prpustio na prvi pogled. Žile i ja smo išli u šetnju po kiši. A onda... Svetlost se izlila po sivilu i jedna duga se rastegla preko našeg parčeta neba.

Mary & Max

2009-11-08T02:23:00.000-08:00

Obaveznpo pogledati! Bajka od plastelina. Devetogodišnja devojčica iz Australije i 44-ogodišnji Njujorčanin počinju dopisivanje. Oboje neprilagodjeni, sa puno mašte i apetitom za čokoladom. Nema mnogo dramatičnih momenata koliko divnih životnih detalja i sjajnih karaktera. Tako su lepe boje! Njen sepia svet i njegov sivi svet. Mary & Max = prijateljstvo!
PS. Reditelj filma je imao pen frienda 20 godina i kaže da je film delom inspirisan njegovim iskustvom.

Marko i mi

2009-11-07T06:58:00.000-08:00

Ušle smo u Mek da se zgrejemo. Tu smo srele malog Marka. On je dete ulice. Divno dete ulice. Upoznale smo ga Tanja i ja na Slaviji dok smo beskrajno blejale ili dočekivale jutro na kružnom toku. Godina smo to radile. Ne znam više ni zašto. Verovatno je bilo nečeg poetičnog u toj groznoj soc/realističnoj rupi. I da, Marko. Jedno vreme ga nisam vidjala. Sklonio se sa ulice. Vidjala bih ga u prolazu i delovao je dobro, čak je pominjao neki dom... Juče kada sam ga srela u Meku bio je neispavan, izgladeneo, zamućenih očiju. Ušao je u Mek da se zgreje i osuši. Ne zna gde će noćas spavati. Ne zna šta će sutra jesti. Pitam ga za Svratište, za kuću, prijatelje. Odmahuje glavom. Dalje ne pitam.

Znam tog retkog dečaka preko deset godina. U svom haosu i ludilu koje ga je oglodalo on u očima uvek nosi zvezde.

Juče je delovao tužnuje nego ikad. Bio je proziran kao meduza. Treperao je u predvorju Meka i činilo mi se da će se svakog trenutka ugasiti.

Sećam se da smo u osnovnoj školi iz muzičkog učili pesmicu. Do iznemoglosti smo je pevali ceo… recimo četvrti osnovne. Tu muziku sam kasnije prepoznala slušajući Betovena. Ne znam odakle vodi poreklo tekst. Ide nešto ovako:

Kad sumrak padne blagi svud,
i dan se bliži kraju,
tad nagradu za svaki trud,
nam mirni časi daju.

Ko glavu moze sklonit tad,
u domu toplom svome,
taj ne zna sta je tuga, jad,
i zlo na svetu tome.

Učiteljica je rekla da je strašno nemati topli dom. Meni kao detetu to je bilo neshvatljivo. I nismo voleli tu pesmu. Ipak, nekako je odzvonila u mojoj glavi.

Mace i prozori

2009-11-03T07:56:00.000-08:00

Jazz i mi

2009-11-02T04:18:00.000-08:00

Jazz festival. Mi nekako tradicionalno idemo na ponoćne koncerte u Domu Omladine. Već dve godine za redom sasvim slučajno slušamo holandske dzezere. Uvek bude sjajno.

ODELA:

- Zašto su svi dzezeri u crnim odelima?
- Što ti to smeta?
- Ne smeta mi, inace ne volim tipove u odelima, ali ovim dzezerima nekako baš baš stoje.
- Da, zato što za razliku od mogih, oni odela nose sa pravom.
- Gospoda muzičari.

VISINA:

- Jel se meni čini ili su ovi ljudi previsoki?
- Pa ne znam, možda je zbog scene, možda ih samo gledamo previše idealistički… ma jok… jesu previsoki…

ZAKLJUČAK: Od dzeza se raste.

TRUBA

Truba je moj omiljeni instrument. Ona je "keva" svim instrumentima i to ne samo zato što spada u najstarije. Možda ima nešto u tome što joj svirač odvaja parče svog vazduha. To je instrument koji doslovno diše sa svojim sviračem.

FW gluvarenja

2009-11-02T04:16:00.000-08:00

FW---Početna tačka---Izlivam se u ulicu--- Moka sa lešnikom---Crteži i priče u kafeteriji--- Hoćemo da prošetamo Maki?--- Idem po Žiku--- Vračar cik cak--- Vračar cik cak--- Žile vs disciplina- sedi jedan--- Posvadjao se sa tri psa--- Ide kući--- Mi dalje--- Srećemo štenca sa najsmešnjim šapama--- Odlazimo po hranu--- Usput nahranimo još jednog prijatelja--- Niz Bulevar---Pušimo dok šetamo, Maki kaže da strip heroji to uvek rade kada šetaju sami--- Undercover cigaret---Divne boje predvečerja--- Butici preskupi, sjajne stanice za ugrejati ruke--- Loša šampita i limunada--- Imamo para da još hasamo? Jok--- Kupujemo karte za koncert--- Hoćemo na bluz večeras?--- Trola--- Početna tačka

Snovi

2009-10-29T14:42:00.000-07:00

Akira Kurosava je rodjen na isti datum kad i ja, samo 73 godine pre mene. Glupa konstatacija, ali meni nekako budalasto draga.
Snovi su moj omiljeni Kurosavin film! Njihove boje, bajke, legende, savesti, sećanja, borbe... Ima snova koji mi promene stvarnost, posle kojih budjenja budu drugačija. E baš su to za mene njegovi snovi. Kažu da je on sve to stvarno sanjao . I ja sam sanjala da šetam po delima slikara koje volim, nekad su to samo papirići ili boje umetnuti u moje konstrukcije, ali uvek znam ko ih je crtao, sanjam i ledene oluje i propast sveta i razne druge stvari od kojih mi se jutrima vrti u glavi. Ponekad pomislim da mi se ti snovi upliću u kosu ili opružaju po licu i ceo dan se osećam čudno...
Mnogi ne veruju da je Krosava sanjao svoj film pre nego što ga je snimio... Kako možeš da odsanjaš ceo film u fragmentima i još da bude tako genijalan? Ja mu verujem da je to sanjao. Ipak sam ja Sanja.

Osmeh na sve strane sveta

2009-10-27T08:46:00.000-07:00

Nekad kada mi nedostaje, ponašam se detinjasto...

Centrifuga

2009-10-27T02:21:00.000-07:00

... Centrifuga se dešava ponedeljkom. Mada njen efekat ostaje mnogo duže.
Eto dobrog razloga za dobar sadržaj. Sluša se virtuelno i digitalno.
Jedan od autora je moja drugarica Irena, ona pušta neobičan jazz za hrabre i piše sjajnu prozu!

Link za Centrifugu

Logo iz moje kujne.

Subota popodne iz jednog ugla

2009-10-25T12:34:00.000-07:00

Ovo je serija pokuašaja da uhavtim emociju bezbrižnosti i lakoće jedne lenje letnje subote.

Saki protiv vakcine

2009-10-23T05:31:00.000-07:00

Saki i ja delimo ime i školsku klupu (samo što ne idemo više u školu, ali i na poslu čovek štošta nauči). Saki ima divan crveni kaputić, divnu frizuru, brze prste i sem vakcine ne secećam se da se nečeg plaši.
Danas je Saki trebala da primi vakcinu.
Pa sam joj nacrtala na brzaka nekoliko strip-amajlija da rasteramo strah.
A može da se primeni na razne vrste strahova... Samo mu nalepimo ustašca i eto.
(ps. ja nisam pristalica vakcinacije)

Rođendanske priče

2009-10-22T13:56:00.000-07:00

Ovo je priča najsvežijeg rođendana.
Veliki prijatelj. Mala priča. Tačnije 95 cm priče, zavisi kako se upakuje. Mogla je da bude puna tegla reči ili kesica konfeta.

+ bonus Mićovan/Bićovan i kamen srce koji tek što je isplivao iz mora na plaži u Dalmaciji. Taj kamen srce je čarobni kamen za sve koji veruju u čaroliju. To je drugi čarobni kamen koji sam pronašla. Prethodni je kamen koji se smeje.

A evo i priče, vrlo kratke priče u celosti.

REP

Danas puni šest godina.
Ima veliku rođendansku tortu i pravo na jednu želju.
Kazaće je danas pred svima.

- Zamisli želju.
- Zamislio sam je ja davno...
- Pa koju ti to želju imaš odavno?
- Hoću da popijem kafu!
- Ti si mali. Deca ne piju kafu. Može da ti izraste rep.
- Ali pitali ste me šta želim!

Otac i majka sedaju za sto i dečaku poslužuju kafu. Na stolu ispred deteta raspored elemenata remeti kosmičku ravnotežu. Odnos rođendanske torte u obliku Spajdermena, velike pravougaone kutije umotane u šareni papir i šoljice kafe pravi ciklične krugove koji roditljima zatežu zglobove i čupaju vazduh iz njihovih nozdrva.

- Jel da da kafa nije za decu? Nije li ukus grozan?
- Jeste, grozan je.

Reče dečak i snažno mlatnu repom o patos.

Lisabon

2009-10-22T06:46:00.000-07:00

Lisabon u Portugaliji. Lisabon u Beogradu.
Lisabon u Beogradu je jedna mobilna muzička planeta koja se kotrlja po ulicama, ulazi kroz prozore, razvlači po dnevnim sobama, parkovima i naravno Bigzu. U njemu žive i rastu divni ljudi. Neki od njih su se preselili, ali samo do Lisabona u Portugaliji. Lisabon su prijateljstvo, boje, ljubavi, sloboda, parčići neke drugačije stvarnosti.

Oslušnite:
http://www.myspace.com/lisabonbg

Plakat za njihovu prvu svirku u Dah teatru (by me).

Početak

2009-10-21T12:27:00.000-07:00

Početak projekcija i konstrukcija iz mog džepa.
To su emocije i slike za poneti. To su crteži, krajolici, šuškanja, neki posebni ljudi i životinje, to su beskarjana sanjanja, precrtavanja, premotavanja, upoznavnja i pretrčavanja... Mada iskreno, nemam ni ja tačnu predstavu o ovom blogu.
Rešila sam da se ukrcam, pa gde nas odvede.

* Ana mi je postavila lopovski! Hvala Ana :)

Ovo sam nacrtala za good luck :)