”I'm not going to tell you about a girl…”
Umetnost je važna koliko i vazduh. Ne mislim samo na umetnost pri odredjenoj, definisanoj formi ili u promišljanju sa kulturom ili teorijom. Mislim na sva ta dela koja su kapitalna, ali to nije najbitnije, mi ih toliko osećamo i volimo da se nekim čudnim putanjama sastajemo oko odraza nečeg što smo pročitali, pogledali, poslušali. Naš iluzorni svet lako upliva u neki tudji ako osetimo istu groznicu posle preslušavanja neke muzike, čitanja knjige... gledanja filmova. Srednja škola. Letnje veče. Kasnim negde, ali mi više nije važno. Upravo sam drugi put za redom odgledala Nebo nad Berlinom i sedim utrnula i treperim ispred pregrejanog televizora. Opet premotavam. Premotavam. Upijam. Kažem da kasnim jer se desilo nešto jako važno. I bilo je važno. To sam znala kada sam istrčala na ulicu i beskrajno premotavala i usporavala stvarnost. Kroz neko vreme su se putevu ukrstili, shvatili smo da imamo isti omiljeni film. Kada bi se naši doživljaji filtrirali, verujem da bi dobili slične nijanse.
