dzepovi

Kada deca prestaju da veruju u Deda Mraza? Klinci nisu tako naivni. Percipiraju stvarnost na svoj način, ali ne daju se lako prevariti. Iskreno u celoj mitološko/ kulturološko ... pa i globalističkoj priči o Deda Mrazu, odrasli mnogo više nasedaju nego deca. Ne sećam se da li sam ikad verovala u Deda Mraza. Mada sam se izjašnjavala kao vernik, zapravo sam bila mali jeretik koji je provalio tu prevaru još u jako ranom detinjstvu. Uvek su mi Deda Mrazevi uživo izgledali kao provaljene kostimirane čike ni nalik onim sa razglednica. Bili su premršavi, imali piskave i dosadne glasove, vrlo nemaštoviti, sa bradama od ućebanih sintetičkih materijala. Kod tate u firmi su Deda Mrazevi tradicionalno bili neubedljivi. Jedne godine Deda je imao crvene nalakirane kandže i ruž na usnama (kasnije sam saznala da su se očevi podžapali koji će se kostimirati, te je jedna teta spasila stvar). Najbliže od stvarnog doživljaja Deke sam imala jedne Nove godine kada su braći i meni rekli da je Mraz upravo pro

Bogi i ja imamo tu lepu priču koju treba da pretočimo u slikovnicu za decu, koja ih uči da prepoznaju i vole lepotu prirode i životinja. Praveći studiju kako bi ista mogla da izgleda, nacrtala sam Žileta i mene. Došla sam pocepana sa posla i Žile mi se obradovao kao da sam Deda Mraz. Onda sam se sastavila i nacrtala ovo. Ujedno bi takav neki pravac ilustracije furali u slikovnidži... puno prirodnih tekstura i materijala. Samo još da se pokrenemo i počnemo.

Klac klac tramvajem i dok sam tražila pesmu koja se savršeno uklapa u maglivoto jutro, shvatim da sam promašila autobusku stanicu ili dve... tri... Nađem se na pravom malom uličnom sajmu na obodima Buvljaka. Stari dzepni satovi, rošule sa tri točka, ploče i beskrajno iznošene cipele iz 50-tih, dotrajale baterije, jakne koje su se opružile pored uspavanih klinaca- da se na trenutak ne zna ko je na prodaju, stare lutke plastičnih bambija i baštanski patuljci, CD-ovi narezani po slobodnom izboru prodavca, abažuri, rasparane vinske čaše, knjige raznih oblasti izmešane medju dotrajalim staklenim minijaturama, šarene ciganske marame, video kasete porno filmova iz 80-tih čije su me šarene i smešne kutije gotovo nagovorile da prvi put kupim porno film, ćebad sa neveštim zakrpama, alati svih tipva i oblika, štikle bez cipela, vinil ploče, stari fotoaparti... i sve to u maglovitom jutru delovalo je kao iščupano iz vremena. I znate šta? Ja sam se osetila divno! Možda su me svi ti predmeti koji

Ko nije danas izlazio iz kuće nije mnogo prpustio na prvi pogled. Žile i ja smo išli u šetnju po kiši. A onda... Svetlost se izlila po sivilu i jedna duga se rastegla preko našeg parčeta neba.

Obaveznpo pogledati! Bajka od plastelina. Devetogodišnja devojčica iz Australije i 44-ogodišnji Njujorčanin počinju dopisivanje. Oboje neprilagodjeni, sa puno mašte i apetitom za čokoladom. Nema mnogo dramatičnih momenata koliko divnih životnih detalja i sjajnih karaktera. Tako su lepe boje! Njen sepia svet i njegov sivi svet. Mary & Max = prijateljstvo! PS. Reditelj filma je imao pen frienda 20 godina i kaže da je film delom inspirisan njegovim iskustvom.

Ušle smo u Mek da se zgrejemo. Tu smo srele malog Marka. On je dete ulice. Divno dete ulice. Upoznale smo ga Tanja i ja na Slaviji dok smo beskrajno blejale ili dočekivale jutro na kružnom toku. Godina smo to radile. Ne znam više ni zašto. Verovatno je bilo nečeg poetičnog u toj groznoj soc/realističnoj rupi. I da, Marko. Jedno vreme ga nisam vidjala. Sklonio se sa ulice. Vidjala bih ga u prolazu i delovao je dobro, čak je pominjao neki dom... Juče kada sam ga srela u Meku bio je neispavan, izgladeneo, zamućenih očiju. Ušao je u Mek da se zgreje i osuši. Ne zna gde će noćas spavati. Ne zna šta će sutra jesti. Pitam ga za Svratište, za kuću, prijatelje. Odmahuje glavom. Dalje ne pitam. Znam tog retkog dečaka preko deset godina. U svom haosu i ludilu koje ga je oglodalo on u očima uvek nosi zvezde. Juče je delovao tužnuje nego ikad. Bio je proziran kao meduza. Treperao je u predvorju Meka i činilo mi se da će se svakog trenutka ugasiti. Sećam se da smo u osnovnoj školi iz muzičkog učili

Jazz festival. Mi nekako tradicionalno idemo na ponoćne koncerte u Domu Omladine. Već dve godine za redom sasvim slučajno slušamo holandske dzezere. Uvek bude sjajno. ODELA: - Zašto su svi dzezeri u crnim odelima? - Što ti to smeta? - Ne smeta mi, inace ne volim tipove u odelima, ali ovim dzezerima nekako baš baš stoje. - Da, zato što za razliku od mogih, oni odela nose sa pravom. - Gospoda muzičari. VISINA: - Jel se meni čini ili su ovi ljudi previsoki? - Pa ne znam, možda je zbog scene, možda ih samo gledamo previše idealistički… ma jok… jesu previsoki… ZAKLJUČAK: Od dzeza se raste. TRUBA Truba je moj omiljeni instrument. Ona je "keva" svim instrumentima i to ne samo zato što spada u najstarije. Možda ima nešto u tome što joj svirač odvaja parče svog vazduha. To je instrument koji doslovno diše sa svojim sviračem.

FW---Početna tačka---Izlivam se u ulicu--- Moka sa lešnikom---Crteži i priče u kafeteriji--- Hoćemo da prošetamo Maki?--- Idem po Žiku--- Vračar cik cak--- Vračar cik cak--- Žile vs disciplina- sedi jedan--- Posvadjao se sa tri psa--- Ide kući--- Mi dalje--- Srećemo štenca sa najsmešnjim šapama--- Odlazimo po hranu--- Usput nahranimo još jednog prijatelja--- Niz Bulevar---Pušimo dok šetamo, Maki kaže da strip heroji to uvek rade kada šetaju sami--- Undercover cigaret---Divne boje predvečerja--- Butici preskupi, sjajne stanice za ugrejati ruke--- Loša šampita i limunada--- Imamo para da još hasamo? Jok--- Kupujemo karte za koncert--- Hoćemo na bluz večeras?--- Trola--- Početna tačka

Akira Kurosava je rodjen na isti datum kad i ja, samo 73 godine pre mene. Glupa konstatacija, ali meni nekako budalasto draga. Snovi su moj omiljeni Kurosavin film! Njihove boje, bajke, legende, savesti, sećanja, borbe... Ima snova koji mi promene stvarnost, posle kojih budjenja budu drugačija. E baš su to za mene njegovi snovi. Kažu da je on sve to stvarno sanjao . I ja sam sanjala da šetam po delima slikara koje volim, nekad su to samo papirići ili boje umetnuti u moje konstrukcije, ali uvek znam ko ih je crtao, sanjam i ledene oluje i propast sveta i razne druge stvari od kojih mi se jutrima vrti u glavi. Ponekad pomislim da mi se ti snovi upliću u kosu ili opružaju po licu i ceo dan se osećam čudno... Mnogi ne veruju da je Krosava sanjao svoj film pre nego što ga je snimio... Kako možeš da odsanjaš ceo film u fragmentima i još da bude tako genijalan? Ja mu verujem da je to sanjao. Ipak sam ja Sanja.

Nekad kada mi nedostaje, ponašam se detinjasto...

... Centrifuga se dešava ponedeljkom. Mada njen efekat ostaje mnogo duže. Eto dobrog razloga za dobar sadržaj. Sluša se virtuelno i digitalno. Jedan od autora je moja drugarica Irena, ona pušta neobičan jazz za hrabre i piše sjajnu prozu! Link za Centrifugu Logo iz moje kujne.

Ovo je serija pokuašaja da uhavtim emociju bezbrižnosti i lakoće jedne lenje letnje subote.

Saki i ja delimo ime i školsku klupu (samo što ne idemo više u školu, ali i na poslu čovek štošta nauči). Saki ima divan crveni kaputić, divnu frizuru, brze prste i sem vakcine ne secećam se da se nečeg plaši. Danas je Saki trebala da primi vakcinu. Pa sam joj nacrtala na brzaka nekoliko strip-amajlija da rasteramo strah. A može da se primeni na razne vrste strahova... Samo mu nalepimo ustašca i eto. (ps. ja nisam pristalica vakcinacije)

Ovo je priča najsvežijeg rođendana. Veliki prijatelj. Mala priča. Tačnije 95 cm priče, zavisi kako se upakuje. Mogla je da bude puna tegla reči ili kesica konfeta. + bonus Mićovan/Bićovan i kamen srce koji tek što je isplivao iz mora na plaži u Dalmaciji. Taj kamen srce je čarobni kamen za sve koji veruju u čaroliju. To je drugi čarobni kamen koji sam pronašla. Prethodni je kamen koji se smeje. A evo i priče, vrlo kratke priče u celosti. REP Danas puni šest godina. Ima veliku rođendansku tortu i pravo na jednu želju. Kazaće je danas pred svima. - Zamisli želju. - Zamislio sam je ja davno... - Pa koju ti to želju imaš odavno? - Hoću da popijem kafu! - Ti si mali. Deca ne piju kafu. Može da ti izraste rep. - Ali pitali ste me šta želim! Otac i majka sedaju za sto i dečaku poslužuju kafu. Na stolu ispred deteta raspored elemenata remeti kosmičku ravnotežu. Odnos rođendanske torte u obliku Spajdermena, velike pravougaone kutije umotane u šareni papir i šoljice kafe pravi ciklične krugov

Lisabon u Portugaliji. Lisabon u Beogradu. Lisabon u Beogradu je jedna mobilna muzička planeta koja se kotrlja po ulicama, ulazi kroz prozore, razvlači po dnevnim sobama, parkovima i naravno Bigzu. U njemu žive i rastu divni ljudi. Neki od njih su se preselili, ali samo do Lisabona u Portugaliji. Lisabon su prijateljstvo, boje, ljubavi, sloboda, parčići neke drugačije stvarnosti. Oslušnite: http://www.myspace.com/lisabonbg Plakat za njihovu prvu svirku u Dah teatru (by me).

Početak projekcija i konstrukcija iz mog džepa. To su emocije i slike za poneti. To su crteži, krajolici, šuškanja, neki posebni ljudi i životinje, to su beskarjana sanjanja, precrtavanja, premotavanja, upoznavnja i pretrčavanja... Mada iskreno, nemam ni ja tačnu predstavu o ovom blogu. Rešila sam da se ukrcam, pa gde nas odvede. * Ana mi je postavila lopovski! Hvala Ana :) Ovo sam nacrtala za good luck :)