dzepovi

U hostelima se doživljaj putovanja udvostručuje jer su sami po sebi mesta za divnu razmenu dobrih stvari i sjajna druženja. Hostel imaju uglanvom slične sobe sa puno kreveta, metalnih/vojničkih na sprat, zajednička kupatila, ali dnevni boravci i bašte/terase su uvek razigrani, kreativni i svaki je priča za sebe. Andarilho hostel iz Porta ima divan koncept sa puno duše.

U Portugaliju sam stigla prvog maja. Posle dvanaestočasovnog puta sletela sam u Faro. Prvi post o Portugalu pišem posle dva meseca i 5 dana. Ovde sam posmatrač. Nekad mi se čini da sam potpno transparenta i da me niko ne primećuje, a opet kao da je kapacitet mojih čula nabubrio te uspevam da primetim i doživim čak i one najsitnije detalje. Nalazim se u gradu Faru, za koji će vam turistički priručnici reći da bi trebalo da čim sletite da isti i napustite. Kaže da je sve u okolini bolje. Istina, ovo nije turistički grad. A opet nisam ni ja baš turista. Za mene je sasvim potaman. Kad smo kod turista Faro ima prelepu plažu dugačku nekoliko kilometara i tih nekoliko kilometara je izmešena od centra grada. Do te plaže je najlepše ići biciklom. Simbol Fara su rode. Na kupolama katedrala, crkvi, visokih uličnih bandera rode su napravile velika gnezda. Tu su zasnovale porodice. Kada sam došla ovde rodići su bili pilići. Sada su porasli skoro kao mame, ali su i dalje nesigurni i nezgrapni. Po ne

Umetnost je važna koliko i vazduh. Ne mislim samo na umetnost pri odredjenoj, definisanoj formi ili u promišljanju sa kulturom ili teorijom. Mislim na sva ta dela koja su kapitalna, ali to nije najbitnije, mi ih toliko osećamo i volimo da se nekim čudnim putanjama sastajemo oko odraza nečeg što smo pročitali, pogledali, poslušali. Naš iluzorni svet lako upliva u neki tudji ako osetimo istu groznicu posle preslušavanja neke muzike, čitanja knjige... gledanja filmova. Srednja škola. Letnje veče. Kasnim negde, ali mi više nije važno. Upravo sam drugi put za redom odgledala Nebo nad Berlinom i sedim utrnula i treperim ispred pregrejanog televizora. Opet premotavam. Premotavam. Upijam. Kažem da kasnim jer se desilo nešto jako važno. I bilo je važno. To sam znala kada sam istrčala na ulicu i beskrajno premotavala i usporavala stvarnost. Kroz neko vreme su se putevu ukrstili, shvatili smo da imamo isti omiljeni film. Kada bi se naši doživljaji filtrirali, verujem da bi dobili slične nijanse.

"Twenty years from now you will be more disappointed by the things you didn't do than by the ones you did. So throw off the bowlines, sail away from the safe harbor, catch the trade winds in your sails. Explore. Dream. Discover. " Mark Twain I shvatim da je vreme za put...

Osvrt na jučerašnji koncert :)

Ljudi koji se bore za očuvanje Zvezdarske šume juče su imali divan dogadjaj povodom Svetskog dana šuma i dolaska proleća. Pozvana su sva deca koja vole šumu i vole da stvaraju. Ovo je njihova web adresa na kojoj možete da se uputite u tužnu činjenicu šta se planira sa šumom, da kažete svima koje poznajete i da složno reagujemo http://zvezdarskasuma.blogspot.com/ Na istoj adresi obavezno pogledati dečije crteže na temu zvezdarse šume!!! Klikni da pogledaš crteže Deca su vrhunski umetnici, imaju tako divnu maštu i sjajnu perspektivu sagledavanja stvari. Ja sam imala tu čast da napravim plakatić :)

"Biljke platani su listopadno drveće visine do 40 metara . Veoma omiljeno drvo u urbanim sredinama. Mnogi bulevari svetskih metropola duguju deo svog šarma ovom prelepom drveću." Wikipedia U svim narodima i kulturama drvo je uvek imalo snažan simbolički značaj života, postojanosti, jedinstva... Arhetipski smo vezani za njega. Nekada su ljudi sadili drveće u ime nečeg istinski važnog, emotivno doživljenog, od značaja za njih, zajednicu ili celo društvo i na taj način su se životi ljudi i drveća čudesno preplitali i bivali istinski veliki. Beogradske Platane zasadio je kralj Aleksandar. Dobio ih je kao ratnu odštetu od Austrougarske. Posadjeni su kao živi spomenici za sve pale vojnike. Proteklih par dana sam bila očevidac ekološkog masakra Beograda. STABLA NISU TRULA! Truli su intresi! Truli su mediji. Pokušavala sam da snimim trula stabla, ali sam jedva nailazala na njih. Naravno, bilo je par trulih grana, od kojih je neke gradonačelnik pokazivao na konferencijama (panjevi s

400 Platana u Bulevaru... "Yeah, the trees, those useless trees produce the air that I am breathing..."

Prvo se pojavila Kiki. Jednog letnjeg dana u svetlarniku Doma zdravlja. Možda se nebismo ni srele da moj brat nije odvalio klimu na 5 stepeni, te sam bila primorena da kosu sušim na terasi i čula nju kako mjauče. Neki hrabri čovek se spustio, izvukao je, pustio na travu i rekao mi: „Jadno mače, ćoravo, bolje pustite...“. Nismo pustili. Uzeli smo je i odveli kući. Bila je puna buva, mršava, dehidrirana, na mestu desnog oka sluzava krvava rupa. Dobila je ime Kiki po Kiklopu. Hrabra mala maca zaslužila je ime jednookog dzina. Mi je zovemo i Bica... duga priča zašto. Kiki maca, macoje, Bicoje, Ljubavnica... Kiki je moj freelance asistent. Uvek je pored kompa. Ili kada crtam, čitam, spavam... Mačke su po prirodi umetnici. Obožava da gleda Bergmanove filmove. Kada smo izvrtali cikluse Kiki je uvek bila tu. Nije spavala, gledala je film, opčinjeno. Prvo je bilo smešno, ali onda je postalo ozbiljno. Samo Bergman. Kiki je jednooka lepotica, filozof, hedonista. Kada joj se obratite, uvek vam odg

Ušetao je u stan pijan i napušen. Šake su mu bile čvrsto stegnute u pesnicu. Nije mogao da se opusti. Nekoliko trenutaka posmatrao je hladnu vodu na česmi, a onda je polako prineo svoje vrelo čelo mlazu. Kada je utrnuće prestalo, počeo je da oseća snažan bol na vratu. Primakao se bliže ogledalu i primetio ujed. Dve laserski identične rupe i modri otok oko njih. Ničeg se nije sećao. Nije se plašio vampira. Njegovo telo bilo je toksično i slabo. Sam je sebi često skidao kožu sa lica, presvlačio se u tamne materije i kao senka se pružao po mastiljavim ćoškovima koji su ga gutali kao crne rupe. Zašto bi njega bilo šta ujelo, pitao se. Sam je sebi izgledao kao infekcija. Zaspao je. Kada se probudio oblaci su i dalje bili niski. Nije umeo da se budi iz svojih snova hrabro. Jutrima bi se znojio i kao tečnost skrivao u dušeku sve dok ne ispari sve ono uznemirujuće i strano. Ovo jutro ništa nije osećao. Nije želeo da doručkuje. Nije otvorio prozor. Nije ustao za posao. Nije osećao strah. Nije o

Još je moj deda pričao da je Beograd imao kafanu pre Pariza i Beča. Generacija mojih roditelja je možda među poslednjim koje su mladost provodile u kafanama. Onda se desilo preobraženje vrednosti i društva. Stare gradske kafane su bezdušno zatvarane i prostore gde su ljudi iz drugog vremena slavili druge vrednosti pregazile su banke, „ugostiteljski objekti visoke kategorije“, parfimerije... jednom rečju čovek iz kafane je evoluirao u čoveka koji troši i duguje... ne kafani. U Beogradu je, sećam se pročitala sam u nekoj divnoj knjizi, sredinom prošlog, odnosno predprošlog veka bilo oko 300 kafana na oko dvadesetak hiljada ljudi. Kafana, prvo mesto u gradu gde je zasvetlela električna sijalica, deo istorije i tradicije, sastajalište umetnika, intelektualaca, boema i mesto razmene dobre energije ostaje samo izbor manjine i neverovatno turističko otkriće (nekada i za stanovnike našeg grada). Priznajem, sem Kalenića (bio nam je pored gimnazije) dugo su mi kafane delovale kao fosilna utvrđen

Bežim. Januar je mesec, a ja bežim od svega. Zato gutam grad, da obojim praznine u stomaku i grčeve što opominju na nedostatak pravih stvari, barem na trenutak, u konkretno sivu i zaokružim nekim drugačijim smislom. U kinoteci neki stari film. Nas nekoliko u sali, sve sami begunci. Neko beži od starosti, od prijatelja, neko od obaveza i načina na koje su obavezani… svi uplašeni. Zato smo seli što dalje jedni od drugih. Početak. Nemi film. Zato svi prisutni u sali prestaju da dišu. Ovo je nemi film i ne sme ništa da se čuje. Mi smo filmski ljudi, što znači da je naš respiratorni sitem posebno prilagođen ovim uslovima. Na koži nam izrastaju neobični cvetovi i mi tiho, sasvim tiho sprovodimo vazduh u naša tela. Kada sedim u prvom redu moram kao tečnost da se prolijem po sedištu i sačekam da me sedište dobro upije. Ovog puta sam bila malo kruta, nisam uspela skroz da se prolijem, niti je sedište htelo da upije moj vrat. Iskrivila sam se, ukočila. Ona se zove Etioda, a on ima neko ču

- Brzo je prošlo... Kao da nedostaje vremena. - Nemamo vremena, ali zato imamo prostora. Dovoljno za početak. * - Šta će biti sa nama? Gde ćemo biti... ovde ili napolju? - Ma napolju... jebiga. I dugo smo se smejali. * I samo smo disali jedan drugom u oči. * I Dejvid Bouvi je rekao nešto važno. Pogledali smo se i opet nasmejali. * Iščitavanje bajki. Uz popodnevnu kafu, pred spavanje. Dodavali smo reči u dijaloge kroz smeh. * Koraci. Koraci. Kroz snežnu oluju pekle su me oči, pucala je koža na obrazima... I tada smo se smejali. * Noću smo preslušavali muziku. Kao svilene bube zvuci su nam milili kroz raščupane kose. Svako je uložio po jedno uvo, a drugo spustio na jastuk. Jutrima bismo iz kose istresali zvuke kroz smeh zbog smešnih frizura. * Danas smo u isto vreme večerali i zadremali. Na dva kraja kontinenta. Onda smo se smejali kada smo to shvatili.

Jedna poruka javlja da je neko sleteo na prvo odredište. Druga da se neko slatko nasmejao. Treća kaže da kupim hleb i nešto slatko. Hodam po kiši ispod drvoreda, kroz neosvetljeni park. Ruke su mi mokre i prsti smežurani. Hoću nešto da im napišem, ali nemam kišobran i smejem se onako u hodu. Za desetak minuta biću kući i čuću zimsku pesmu koju su napisali moji prijatelji. Njih dvojica sede u sobi na Karaburmi natekli od emocija. Telefon je izmedju njih. Dobro ih čujem. "... tvoje tapete su stare, a naše senke su mlade... ta rararara da ovu zimu zagreje..." Cedim mokru kosu i kapljucam po parketu. Vidim njih dvojicu kako rastu u sobi kao dva helijumska balona na neobičnim frekvencijama. Sudaraju se prepliću i stvaraju. Udišu taj divni nenačeti svet. Večeras su mi ljudi bili tako blizu. U mračnom parku. U hladnoj sobi. Čula sam divnu muziku, čula sam smeh i žamor velikog aerodroma iza nasmejanog, divnog glasa. A kišu sam skoro ispustila. A volim i taj zvuk. Za laku noć. Volume