Kafani...
Još je moj deda pričao da je Beograd imao kafanu pre Pariza i Beča. Generacija mojih roditelja je možda među poslednjim koje su mladost provodile u kafanama. Onda se desilo preobraženje vrednosti i društva. Stare gradske kafane su bezdušno zatvarane i prostore gde su ljudi iz drugog vremena slavili druge vrednosti pregazile su banke, „ugostiteljski objekti visoke kategorije“, parfimerije... jednom rečju čovek iz kafane je evoluirao u čoveka koji troši i duguje... ne kafani. U Beogradu je, sećam se pročitala sam u nekoj divnoj knjizi, sredinom prošlog, odnosno predprošlog veka bilo oko 300 kafana na oko dvadesetak hiljada ljudi. Kafana, prvo mesto u gradu gde je zasvetlela električna sijalica, deo istorije i tradicije, sastajalište umetnika, intelektualaca, boema i mesto razmene dobre energije ostaje samo izbor manjine i neverovatno turističko otkriće (nekada i za stanovnike našeg grada).
Priznajem, sem Kalenića (bio nam je pored gimnazije) dugo su mi kafane delovale kao fosilna utvrđenja. Moja generacija je generacija kafića. Onda se desio taj koncert u Domu Omladine i Nina je posle predložila kafanu Mornar prekoputa. I tu se desilo to. Kasnije je cela ekipa pre koncerata dolazila u Mornar ili smo se nalazili na prebrancu posle posla. Kako okreneš Mornar je postao naše mesto. Uđemo, sednemo, pohvatili smo stalne goste, znamo se sa osobljem. Mornar nije toliko stara kafana, ali se poslednjih 30 godina verovatno nije mnogo menjala. Nije originalno predratna kafana (mada je na istom mestu postojala kafana „Volga“ kako rekoše) nije spomenik kafana, i nije jedina kafana koja je na našem spisku, ali je nekako naša.
Kafane slave bliskost među ljudima. Kada sednete u Mornar vi ste seli sa svima za isti sto. Nije strašno ako vam se neko umeša u razgovor, pomeri vas sa vašeg stola da bi spojili druga dva jer je praktičnije ili vam se stalni gost pripit ispovedi. Nekad u njima vreme stane i sve deluje kao šansona. Ali ništa nije banalno. Ljudi su rastočeni po svojim čašama i ako si olupan patiš mirno i spokojno, onako „kafanski“. Mi smo u toj kafani doneli neke važne odluke i napravili opasne planove (mada to stalno radimo i na drugim mestima, jer smo sanjalačka družina). Ti planovi su bili nekako baš kafanski. Old school kafanski. Polu boemski, polu punk, polu šizofreni... prilagodili smo ih nesvesno ambijentu.
Kafića, sa druge strane, ima raznih. Od prijatnih mesta koje osećam kao dnevne sobe prijatelja do sterilnih-elitističkih-plastičnih monstruma. Ne biraš ti kafić. On bira tebe. Klasno i jasno. Radi isto što i ovo vreme: deli ljude, pojačava kontraste.
Kao što reče pripiti profesor sa susednog stola:
- Ajte deco, laku noć vam želi profesor. Odoh ja u svoj nespokoj.
A mi smo juče izlazeći iz kafane shvatili da je bila puna mladog sveta.
Prvi put od kada sedimo tu.
Priznajem, sem Kalenića (bio nam je pored gimnazije) dugo su mi kafane delovale kao fosilna utvrđenja. Moja generacija je generacija kafića. Onda se desio taj koncert u Domu Omladine i Nina je posle predložila kafanu Mornar prekoputa. I tu se desilo to. Kasnije je cela ekipa pre koncerata dolazila u Mornar ili smo se nalazili na prebrancu posle posla. Kako okreneš Mornar je postao naše mesto. Uđemo, sednemo, pohvatili smo stalne goste, znamo se sa osobljem. Mornar nije toliko stara kafana, ali se poslednjih 30 godina verovatno nije mnogo menjala. Nije originalno predratna kafana (mada je na istom mestu postojala kafana „Volga“ kako rekoše) nije spomenik kafana, i nije jedina kafana koja je na našem spisku, ali je nekako naša.
Kafane slave bliskost među ljudima. Kada sednete u Mornar vi ste seli sa svima za isti sto. Nije strašno ako vam se neko umeša u razgovor, pomeri vas sa vašeg stola da bi spojili druga dva jer je praktičnije ili vam se stalni gost pripit ispovedi. Nekad u njima vreme stane i sve deluje kao šansona. Ali ništa nije banalno. Ljudi su rastočeni po svojim čašama i ako si olupan patiš mirno i spokojno, onako „kafanski“. Mi smo u toj kafani doneli neke važne odluke i napravili opasne planove (mada to stalno radimo i na drugim mestima, jer smo sanjalačka družina). Ti planovi su bili nekako baš kafanski. Old school kafanski. Polu boemski, polu punk, polu šizofreni... prilagodili smo ih nesvesno ambijentu.
Kafića, sa druge strane, ima raznih. Od prijatnih mesta koje osećam kao dnevne sobe prijatelja do sterilnih-elitističkih-plastičnih monstruma. Ne biraš ti kafić. On bira tebe. Klasno i jasno. Radi isto što i ovo vreme: deli ljude, pojačava kontraste.
Kao što reče pripiti profesor sa susednog stola:
- Ajte deco, laku noć vam želi profesor. Odoh ja u svoj nespokoj.
A mi smo juče izlazeći iz kafane shvatili da je bila puna mladog sveta.
Prvi put od kada sedimo tu.
Comments
ovo mi je najomiljeniji omiljeni test od svih tvojih testova koj inace obozavaaaam!
"čovek iz kafane je evoluirao u čoveka koji troši i duguje... ne kafani." - POTPUNO GENIJALNO :)
Ja sam isto tako zaljubljenih u kafanice. Moja omiljena je Šansa na Tašu.
Mama i tata (kasnije sestra i ja) su isli u 8. gimnaziju i Taš je tu bio odmah prekoputa.
Volim da kažem da sam u Šansi sedela još pre nego što sam se rodila :)
Moji mama i tata su se tamo prvi put poljubili. Da nije bilo Šansone možda nebi bilo ni mene.
hehe bas me obradovao tvoj tekstić. Idemo ovih dana do Mornana na neko kuvano vince. Možemo da se pravimo da su šezdesete i uživamo baš boemski :)
VOLIM TE SAKI. eto da znas :)