Sicilija

Jedna od mnogih legendi o nastanku Sicilije kaže da su tri nimfe išle svetom i sakupljale kamenje i voće iz najplodnije zemlje. Jednoga dana su zastale na mestu čistog plavog neba. Tu su otpočele ples, najelegantniji i najispunjeniji ples bacajući u vodu sve što su pokupile ranije. More je sijalo kao duga i izniklo je novo, mirisno, živopisno, bogato kopno - Sicilija. Na zastavi Sicilije danas stoji Trinacria, koja sa svoje tri noge aludira na trouglasti oblik ostrva. Odabrala sam jednu od mnogih priča o nastanku ostrva, možda onu koja meni lično najviše liči na Siciliju. Jer ovde svaki čovek i svaki kamen priča svoju priču. Bilo da je taksista koji će vam ispričati o ujaku ribaru koji zna da u blizini Sirakuze ispod peščanog tla postoji čitav antički grad ili airbnb domaćica koja se, služeći nam domaću pastu od pistaća, priseća detinjstva u dolini antičkih hramova u Agridjentu, sve te priče nose jednu divnu misteriju i elemente fantastičnog. Zato nije čudno što do konačne, trenutne verzije Trinakrie- sa glavom Meduze i ušima kukuruza na zastavi Scilije ima toliko mnogo prethodnih. Kada se sve te priče ujedine ostaje jedna slika, veoma aritipski ženska. Ona podseća na majku zemlju, na plodnost, na ples, na kretanje, na pripovedanje. Kao i sama Sicilija, koja svojim bojama, ukusima i mirisima zavrti naše emocije i podseti nas kako smo smtni pred svim tim stvarima koje ne možemo da objasnimo.

Taormina – Catania – Sirakuza – Raguza – Agridjento – Castelamere del Golfo – San vito del Capo – Skopelo – Palermo. Putovali smo vozom. Gledali zalaske i izlaske sunca kroz masnjikave prozore. Ćaskali sa neobičnim lokalcima na peronima. Posmatrali bake i deke koji su na svojim koferima čekajući voz igrali karte i šah.

Kilometri pruga u raznim pravcima i brežuljkaste beskrajne površine isušene trave. Tu negde se smesti krajolik koji verujem da je isto izgledao i pre dvesta godina. Stara kamena kuća, nekoliko magarića i stado. Oko kuće par stotina metara vinogradi ili maslinici i redovi povrća. Danas se u tu autentičnu sliku centralnog dela ostrva iz drugog vremena ušunjaju šatori za gajenje povrća iz kojih najčšeće viri tako ukusan sicilijanski patlidžan, redovi solarnih panela i po koja vetrenjača. Na kilometre suvih, žutih površina, dodje po jedna kuća ili nekad dve, tri, kao neka družina, sa uvek nekoliko čempresa uz njih. Da podesete na večno prijateljstvo čoveka i stabla.

Te stare kamene kuće imaju isto takve ograde i debeli, sveži hlad. Ta stabla i kamen su znak da je covek tu, da tu spava, radi ili odmara i hladovini. 

Usput vidimo i strašila. Neka su veoma lepo obučena u dzins i crveno- bele karirane kosulje sa tipično sicilijanskom kapom na glavi. 

Mnoge kuće su napustene. Iako iz daljine izgledaju besprekorno i šarmantno, kada im se probližite osetićete neku tugu i duh napuštenosti. Osetićete težak život sicilijanaca koji ih je toliko mnogo kroz istiruju terao u migraciju. Tu negde iskače i scena koja nas je sacekala na aerodromu u Catanii: beskrajni poljubci braće koji odzvanjaju na bučnom aerodromu kao šamari, koji jedni drugima snažno stiskaju glave i kroz gotovo urlajuci plač poručuju samo: caro mio (dragi moj).

Rosella je bila naša airbnb domaćica u Catniji. Njen stan je bio pun muzičkih instrumenata, od gitara, preko nekoliko klavijatura, do neobičnih afričkih instrumenata. Na zidu sobe u kojoj smo spavali visilo je nekoliko dipoloma iz San Rema da podseti našu domaćicu na njene uspehe u muzici. Rosela ima veliku biblioteku sa barem dve police Dilana Doga i šarene mandale Sunca i Meseca okačene po stanu. Pošto je bilo nemoguće otključati ulazna vrata, Rosella je održala kratak kurs otključavanja: Udahni, izdahni, sad se opustite, laganim pokretima, ova vrata ne možete otvoriti ako ste pod stresom, samo smireno, sad zažmurite, tako tako , polako... Ne poseduje dasku za sečenje povrća, ali veoma vešto seče iznad tanjira. Ima nekoliko pari zanimljivih naočara, mače koje voli goste i koje je spavalo sa nama i taj divni sanjivi pogled dok priča o svom gradu: ah Catania, bella Catania! Catania ima jedan od dva aerodroma na ostrvu i pogled na veličanstvenu Etnu koji, malo malo izviri iza vrhova zgrada ili krajeva ulica. Kao i cela Sicilija, ima veliku tradiciju i ljubav prema kulturi i umetnosti. Mnogobrojni teatri, od starih antičkih koji se i dalje koriste do predivnih velikih gradjivena iz 15 ili 19 veka, cela Sicicilija pulsira teatrom, vizuelnom umetnošču, operom, baletom ili letnjim festivalima džez ili klasične muzike.

U Sirakuzi smo spavali kod jednog bračnog para. Opet umetnik. Ovog puta vizuelni. Ona je bila van kuće, on je bio tu, za nas, nasmejan, veseo, rumen od vina i zaljubljen u mladu devojku kojoj se udvarao na losem engleskom. Svaki put kada bi se vratili tog dana u smeštaj naš domaćin je nosio svog malog psa koji je nosio ime poznatog reditelja (zbog diskrecije ove priče prećutaću ime) i sa mladom turistkinjom prvo ćaskao o svojim delima, zatim ručao u kuhinji, zatim pio vino na terasi i na kraju završio u krevetu. Sve te faze smo propratili mi i mali pas imena poznatog reditelja koji je lajao na nas svaki put kada bi ušetali.

Sirakuza (tačnije Ortigia kao najlepši deo) ima uske ulice, kuće i pločnike od kamena koji je popio toliko sunca da svetli i greje. I opet kao i u većini mesta na Siciliji, meštane koji sede ispred svojih kuća i stanova, ćaskaju sa komšilukom, viču na nestašnu decu, kažu nam: dobar dan ili dobro veče, glasno se smeju iz stomaka, kako samo može neko čije su oči pune sunca i crnog vina. Iza tih prozora i vrata dolaze mirisi belog luka, bosiljka i svežeg paradajiza. Miriše na život i puni stomake mediteranskoim suncem.

Biciklima smo išli do plaža. Tirkiznih, sa svetlucavim morem i malim ribicama koje su nam se vrtele oko članaka. Sva mora koja zapljuskuju Siciliju su topla, čista i svetlucava. Sve one nežne nijanse azurnih boja i vreli pesak u koji su zabodeni brojni šareni kišobrani pod kojima su velike porodice sa gotovo uvek tri, četiri generacije. Oni se smeju, igraju karte, jedu ukusne paninije čije ukuse komentaršu pri svakom zalogaju: mmmm, mama, bravisssimo! Jedni drugima mažu ledja i dodaju peškire. Na plažama su uglavnom bili lokalci. Kako je Avgust italijanski period godišnjih odmora, jul je idealno vreme za posetiti.

Punimo kesu lokalnom hranom i tražimo tiho mesto. Takva mesta na kraju nadju nas. Još od naših studentskih dana i prvih putovanja na koja smo išli sa jako malo novca, držimo tu tradicju jedenja ulova iz proda i pijaca, uz more, uz neke tihe stepenice koje su i turisti i lokalci zaboravili gde možemo da jedemo u tišini i prstima.

Raguza je smeštena centralno. U nju nas je navela pruga i rešili smo da ostanemo ceo dan. Kako je železnička stanica potpuno napuštena u završili smo sa torbama u lokalnom kafiću gde smo pili kapućino koji se služi sa kremom od limuna. Uživajuči u novom ukusu i blaženim licima lokalaca koji uživaju u kolačima od pistaća, pitali smo konobare da li znaju gde možemo da ostavimo torbe, da ih ne vučemo 3km dole u dolinu i stari grad. Ne znaju, ali evo možemo kod njih. Nije ovo bio prvi put da smo doživeli divan gest od lokalaca. Svi i svuda žele da pomognu (iako te nekad, od silne želje da pomognu, pošalju na pogrešan bus).

Ostavljamo kofer i idemo stazama i starim stepenicama kroz šumu. Iznad nas rastu smokve, oko nas visoka trava puna zelenih guštera. Jedemo još nezrele smokve. Bogdan trese drvo, ja se propinjem. Uživamo uživamo. A onda shvatimo da je koren stabla u dvorištu lukzusne kuće. Gutamo poslednji zalogaj zaceljujući se od smeha jer već vidimo scenu. Don sedi na terasi i kaze pomoćniku Ćiću: (citaj sa italijanskim akcentom) Ćićo, dej ar iting maj fig! Šut dem! Od tog trenutka Don i Ćićo, imaginarne mafijoze postaju naši saputnici: Ćićo, dej are bajing agli čajniz magnets! Šut dem!... Ćićo, dej dont it pershuto. Šut dem! Kad sam se takla mafije. Sem spomenika žrtvama i herojstva svih koji su se borili protiv iste, ništa nismo primetili. Sicilija je sigurna. Danas su mafijoze u odelima i na visokim mestima valjda :D

Spuštamo se u čarobnu Raguzu obilazimo njene ulice tražeći hlad u senci katedrale. Sijesta je i grad je miran. Bez vetra i na vrućini, čini se da svi spavaju kao da je u sred noći. Samo se po koji turista, crven i lepljiv od znoja pojavi iza ćoška i pokuša da namesti frizuru za slikanje.

Sledeća stanica Agridjento. Kako naša domaćica Ana kaže: Malo su ga upropastili sa ovim visokim zgradama (iako i ona sama živi u jednoj, sa čijeg smo prozora i mi posmatrali more i dolinu hramova). Ana nam je svako jutro pravila najlepši domaći kapućino i doručak od voća i slatkih peciva, kakav se jede na Siciliji. Ana je prava figura majke: jeste se oznojili, pili vode? Našli šta ste tražili? Niste izgoreli na suncu? Ne zna engleski, mi nabadamo italijaski, pa je njen poziv da jedno veče večeramo zajedno bio upućen uz google translate-a. Ana je pravila pastu od artičoka i pesta od pistaća, točila domaće vino, prčala o svojoj deci od kojih jedan u bolnici a druga na fakultetu u Catanii, o svojim roditeljima, komšijama i gostima koji su prošli kroz njenu kuću i kako je svakog zavola. I Ana je stvarno takva. Puna života i ljubavi. Te večeri su u jednom momentu samo iskliznuli google translate i rečnici na stolu i jezik je počeo da teče. Jezik razumevanja, gostoprimstva i ljubavi, koji je Ana masterirala.

Dolina hramova u Agridjentu je okružena četinarima. Sve miriše na antiku. I opet sve priča priče. Put nas vodi do čuvene plaže Scala dei turchi- kristalno more koje zapljuskuje ogromnu belu kaskadnu sedimentnu stenu. Tu u plićaku vidimo lokalce koje uzimaju kamenje sa stena, kvase ga, i blato iz kamena mahnito mažu po licu i telu. Dobiti to blato nije tako lako, kamen mora da se stiska, cedi i na posletku maže. Mi smo, kao pravi turisti, i predstavnici naših rodjaka majmuna, ponavljali isto što i lokalci. Proces smo nazvali: blaćenje. Nakon što smo se teške muke cedjenja kamenja ”oblatili”, uradili smo isto što i lokalci, isprali. Onda smo pipkali kože da vidimo da li ima efekta, i nismo baš bili sigurni, ali eto možda je malo mekša koža, ma da jeste... baš jeste. U procesu blaćenja zaboravili smo kreme za sunčanje, te je svakako bilo više štete nego koristi od toga. Na posletku smo spakovali (baš kao i lokalci) jedan kamen za blaćenje kod kuće.

Castellammare del Golfo je mesto za odmor. Zasluzili smo 5 dana samo plaže, slanih kosa, toplih koza i ljubavi. Sicilija je sveto mesto ljubavnika. Samo plaža i tirkizno more preko dana. Obišli smo čuveni San Vito del Capo u okolini, koji je baš baš turističko selo. Koliko god šarmantan, pun je turista, a ovaj turista ne voli turiste :D. Skopelo je u blizini. Skopelo je čaroban. Par kuća, mala plaža, jedna stena a slika iz snova i mnogih filmova. Ceo nacionalni park Zingaro je nestvarno lep.

Ipak večeri smo provodili na vidikovcima Castellemmara gledajući tradicionalno Sicilijansko lutkarsko pozorište marioneta, slušajući večeri poezije na gradskim stepenicama ili u mnogobrojinim galerijama keramike. Na Siciliji je keramika jako važna. Od tradiocionalne izrade do moderne keramike, sva ta dela se smeju kroz izloge malih prodavnica i galerija.

Na vidikovcu u Castellemaru, dok crtam lica na ljuskama pola kile pistaća, koje sam upravo pojela, pojavljuje se jedan dečak i snima telefonom panoramu. Onda viče bratu: sad! Sad! Brat prilazi iz drugog ugla i snima. Na scenu stupa mama. Sitnija verzija Anite Ekberg u La Dolce Vita, ali jednako svesna svoje lepote i seksualnosti. Mama pozira. Dramatično se okreće. Glumi sve što je dečak tražio od nje. Sa druge strane parka, baka sprečava turiste da udju u kadar i viče: Frederico, Lorenzo! Požurite, ovi hoće da prodju. Turisti se smeju jer se dečak zove Frederiko i dobaciju: hej Felini! Dečak daje bratu i majci znak za kraj scene i pomera ih na lokaciju pred fontane. Majka namešta kosu, a on kaže: que bella mama! Baka nam prilazi i žali se da je Frederiko poludeo i da samo snima. Posmatram tog dečaka. I vidim sve je tu: komplikovan odnos sa majkom, neshvaćenost od okoline, svi ti podsmesi turista na njegovu strast. Ali strast! Gledam je kako sija. Kako ga obuzima kao groznica. Gledam ga i zavidim mu. Vičem mu: Bravo Frederiko! Bravo! Drži taj zalet. Zadrži tu eksrazu i blaženstvo još jedno desetak godina, pa da vidimo čuda koja ćeš izručiti ovom svetu. Zadrži sebe takvog Frederiko, jer si čaroban!

I Palermo. Spušta se veče kada mi stižemo. Spušta se i noć kao veo magije. Grad pulsira, grad diše kao velika divlja životinja. Dišu u njemu ljudi i psi. Veliki trgovi i fontane. Turisti koji na stepenicama teatra Massima simuliraju finalnu scenu kuma 3. Lepi afrički migranti koji prodaju suvenire. Pršti ulje iz kioska brze hrane. Palermo je raj za brzu hranu. Paniniji, arančine, pizze, paste. Ili možda restorani? Sve je puno. Svuda su ljudi. 

Uz ogradu teatra Masima sede studenti. Čitave grupe različitih intresovanja. Emo. Poete. Pankeri. Rokeri. Vrlo jasno definisanih razlika. Igraju karte ili druge drušvene igre. Leto je i nema škole. Sede i smeju se.

Uz samu pijacu del Capo nalazi se trošna zgrada u kojoj nas na drugom spratu čeka naš sledeći Airbnb smeštaj. Lepa Laura i lepi beli, tipično sicilijanski, dzukac zvani Brando. Ona se izvinjava što nema vode, donosi nam boce pijeće vode da se istušramo i smešta nas u mali studijo iznad pijace. Daje nam čepove za uši, jer pijačni dan počinje rano. Budi nas sunce, ne buka, iako je buka jaka. Prodavci uzivikuju: lubenice, lubenice najsladje na svetu! Paradajiz paradajiz, ajmo ajmo! Pijace su pune boja i života. Pipaču voća (meni) je teško palo što nema pipanja. Samo prodavac sme da pipne. Tajno sam pipkala dlakavu breskvu, mirisala dinju, gurala prste u dzak sa neoljuštenim bademom, dok je prodavac usluživao drugu mušteriju.

Šetali smo stazama raznih filmova snimanih u Palermu i divili se mešavini toliko kultura. Vizantisjki svodovi crkava i katedrala sa arapskim mozacima na podovoma. Ceo Palermo je jedan šareni mozaik kultura. U taj mozaik smo ušli i mi. Zbunjeni turisti koji traže fresku: Trijumf smrti. Da je vide uživo, da joj se poklone i da se osete više živim.

Kilometri i kilometri Palerma. Umrona stopala i puna srca. Duboka je noć u Palermu, ali dvoje turista sede na svojoj terasi iznad pijace del Capo. Posmatraju vlasnike tezgi koji se spremaju za sutrašnji dan. Upijaju boje i zvuke i ne žele da zaspu, mada nisu ni sigurni da ovo nije san.

SaveSave