dzepovi

Još je moj deda pričao da je Beograd imao kafanu pre Pariza i Beča. Generacija mojih roditelja je možda među poslednjim koje su mladost provodile u kafanama. Onda se desilo preobraženje vrednosti i društva. Stare gradske kafane su bezdušno zatvarane i prostore gde su ljudi iz drugog vremena slavili druge vrednosti pregazile su banke, „ugostiteljski objekti visoke kategorije“, parfimerije... jednom rečju čovek iz kafane je evoluirao u čoveka koji troši i duguje... ne kafani. U Beogradu je, sećam se pročitala sam u nekoj divnoj knjizi, sredinom prošlog, odnosno predprošlog veka bilo oko 300 kafana na oko dvadesetak hiljada ljudi. Kafana, prvo mesto u gradu gde je zasvetlela električna sijalica, deo istorije i tradicije, sastajalište umetnika, intelektualaca, boema i mesto razmene dobre energije ostaje samo izbor manjine i neverovatno turističko otkriće (nekada i za stanovnike našeg grada). Priznajem, sem Kalenića (bio nam je pored gimnazije) dugo su mi kafane delovale kao fosilna utvrđen

Bežim. Januar je mesec, a ja bežim od svega. Zato gutam grad, da obojim praznine u stomaku i grčeve što opominju na nedostatak pravih stvari, barem na trenutak, u konkretno sivu i zaokružim nekim drugačijim smislom. U kinoteci neki stari film. Nas nekoliko u sali, sve sami begunci. Neko beži od starosti, od prijatelja, neko od obaveza i načina na koje su obavezani… svi uplašeni. Zato smo seli što dalje jedni od drugih. Početak. Nemi film. Zato svi prisutni u sali prestaju da dišu. Ovo je nemi film i ne sme ništa da se čuje. Mi smo filmski ljudi, što znači da je naš respiratorni sitem posebno prilagođen ovim uslovima. Na koži nam izrastaju neobični cvetovi i mi tiho, sasvim tiho sprovodimo vazduh u naša tela. Kada sedim u prvom redu moram kao tečnost da se prolijem po sedištu i sačekam da me sedište dobro upije. Ovog puta sam bila malo kruta, nisam uspela skroz da se prolijem, niti je sedište htelo da upije moj vrat. Iskrivila sam se, ukočila. Ona se zove Etioda, a on ima neko ču

- Brzo je prošlo... Kao da nedostaje vremena. - Nemamo vremena, ali zato imamo prostora. Dovoljno za početak. * - Šta će biti sa nama? Gde ćemo biti... ovde ili napolju? - Ma napolju... jebiga. I dugo smo se smejali. * I samo smo disali jedan drugom u oči. * I Dejvid Bouvi je rekao nešto važno. Pogledali smo se i opet nasmejali. * Iščitavanje bajki. Uz popodnevnu kafu, pred spavanje. Dodavali smo reči u dijaloge kroz smeh. * Koraci. Koraci. Kroz snežnu oluju pekle su me oči, pucala je koža na obrazima... I tada smo se smejali. * Noću smo preslušavali muziku. Kao svilene bube zvuci su nam milili kroz raščupane kose. Svako je uložio po jedno uvo, a drugo spustio na jastuk. Jutrima bismo iz kose istresali zvuke kroz smeh zbog smešnih frizura. * Danas smo u isto vreme večerali i zadremali. Na dva kraja kontinenta. Onda smo se smejali kada smo to shvatili.

Jedna poruka javlja da je neko sleteo na prvo odredište. Druga da se neko slatko nasmejao. Treća kaže da kupim hleb i nešto slatko. Hodam po kiši ispod drvoreda, kroz neosvetljeni park. Ruke su mi mokre i prsti smežurani. Hoću nešto da im napišem, ali nemam kišobran i smejem se onako u hodu. Za desetak minuta biću kući i čuću zimsku pesmu koju su napisali moji prijatelji. Njih dvojica sede u sobi na Karaburmi natekli od emocija. Telefon je izmedju njih. Dobro ih čujem. "... tvoje tapete su stare, a naše senke su mlade... ta rararara da ovu zimu zagreje..." Cedim mokru kosu i kapljucam po parketu. Vidim njih dvojicu kako rastu u sobi kao dva helijumska balona na neobičnim frekvencijama. Sudaraju se prepliću i stvaraju. Udišu taj divni nenačeti svet. Večeras su mi ljudi bili tako blizu. U mračnom parku. U hladnoj sobi. Čula sam divnu muziku, čula sam smeh i žamor velikog aerodroma iza nasmejanog, divnog glasa. A kišu sam skoro ispustila. A volim i taj zvuk. Za laku noć. Volume