Portugalija i ja

U Portugaliju sam stigla prvog maja. Posle dvanaestočasovnog puta sletela sam u Faro. Prvi post o Portugalu pišem posle dva meseca i 5 dana.
Ovde sam posmatrač. Nekad mi se čini da sam potpno transparenta i da me niko ne primećuje, a opet kao da je kapacitet mojih čula nabubrio te uspevam da primetim i doživim čak i one najsitnije detalje. Nalazim se u gradu Faru, za koji će vam turistički priručnici reći da bi trebalo da čim sletite da isti i napustite. Kaže da je sve u okolini bolje. Istina, ovo nije turistički grad. A opet nisam ni ja baš turista. Za mene je sasvim potaman. Kad smo kod turista Faro ima prelepu plažu dugačku nekoliko kilometara i tih nekoliko kilometara je izmešena od centra grada. Do te plaže je najlepše ići biciklom. Simbol Fara su rode. Na kupolama katedrala, crkvi, visokih uličnih bandera rode su napravile velika gnezda. Tu su zasnovale porodice. Kada sam došla ovde rodići su bili pilići. Sada su porasli skoro kao mame, ali su i dalje nesigurni i nezgrapni. Po neki hrabri rodić se odvaži i poleti tek pola metra iznad gnezda. Ostali su na sigurnom. Na klupama grupice penzionera. Svi su lepo obučeni i kada ih posmatram onako nasmejane učini mi se da pričaju uglavnom o nekim veselim temama. Imaju jako puno pasa. Vode ih svuda sa sobom. Psi su ovde potpuno emancipovani. Uveče kada ljudi uđu u bilijar klubove i pastelerie, psi su u svojim grupama sa njima. Druže se odvojeno. Cvrkut ptica se čuje čak i noću. Zbog Ria Formosa parka prirode ovde se čuju razni glasovi. U parku složno rastu palme i platani veliki i po 15 metara. Faro miriše na more. Ne, Faro miriše na koncentrat mirisa mora. I taj miris ma koliko se čula privikla uvek mogu da osetim. Kada se vrućina stiša senke ljudi i pasa izmile i sakupe se u lokalnim pasteleriama (kafe, poslestičarnica, negde može i da se meze slano). Kipe od života i zvukova nasmejanih ljudi i razigrane dece. Snažan vetar ponekad odnese u trenu svih 35 stepeni. Onda, kada se primiri osetiš kako miriše na toplo. Stari grad je polunapušten. Kada malo bolje pogledam pola Fara je polunapušteno. Niko mi odavde nije dao tačan uzrok toga. Pominju se zajmovi, migracija, ali sve to meštani nagadjaju. Gledam dotrajale fasade i naprsla prozrorska okna divnih tipično portugalskih kuća i zamišljam kako je bilo živeti u njima. Te kuće imaju viskoke plafone, dugačke hodnike i malene sobe. Na marini su parkirani manji brodovi, samo oni koji se provuku ispod pruge. Da pruge. Voz prolazi kroz Faro. Pruga je uz samo more. Vozovi su u boji metala i deluju kao oni sa kojima sam se igrala kao dete. Kada voz prodje na marini on kao da prodje po pučini. Noći su tihe i pune umirujućih šumova. Sija okean i vrhovi katedrala. Čuju se zvona sa okolnih crkvi. Ja tad pogledam u divne boje mraka i sve što vidim samo osluškujem, trudim se da budem tiha kao noć u Faru.