Verovali ili ne verovali
Kada deca prestaju da veruju u Deda Mraza?
Klinci nisu tako naivni. Percipiraju stvarnost na svoj način, ali ne daju se lako prevariti. Iskreno u celoj mitološko/ kulturološko ... pa i globalističkoj priči o Deda Mrazu, odrasli mnogo više nasedaju nego deca.
Ne sećam se da li sam ikad verovala u Deda Mraza. Mada sam se izjašnjavala kao vernik, zapravo sam bila mali jeretik koji je provalio tu prevaru još u jako ranom detinjstvu. Uvek su mi Deda Mrazevi uživo izgledali kao provaljene kostimirane čike ni nalik onim sa razglednica. Bili su premršavi, imali piskave i dosadne glasove, vrlo nemaštoviti, sa bradama od ućebanih sintetičkih materijala. Kod tate u firmi su Deda Mrazevi tradicionalno bili neubedljivi. Jedne godine Deda je imao crvene nalakirane kandže i ruž na usnama (kasnije sam saznala da su se očevi podžapali koji će se kostimirati, te je jedna teta spasila stvar).
Najbliže od stvarnog doživljaja Deke sam imala jedne Nove godine kada su braći i meni rekli da je Mraz upravo prošao sankama pored prozora u sobi na drugom kraju stana. Sećam se da smo trčali u suret čaroliji snažno i vrišteči od euforije, mada ne verujem da je iko od nas verovao da će tamo zateći njega. I taman što smo utrčali u sobu, naši su urliknuli sa drugog kraja stana „Decoooo, brzoooo evo ga!“. Ali je Deda za ukupno 10 sekundi stigao da ostavi 3 vreće poklona, da ispriča našim roditeljima priču koju su nam prepričavali kasnije celih posla sata, i sve to uz čestitke, želje, pozdrave i izvinjenje što je morao da požuri. Ali tu nije kraj slatkoj obmani! Taman što smo utrčali u tu sobu i propeli se do prozora, pokazivali su nam na nebu Dedu u kočijama sa irvasima, tj. „Vidi, vidi tamo onu zlatastu svetlost...“. I danas sam ubedjena da sam nešto videla. To je kao da je neko u moje sećanje hirurški ušrafio atmosferu stereotipne reklame za Colu i preimenovao je u moju stvarnost.
Ipak volela sam da se pretvaram da verujem u Deda Mraza. Ništa lično. Samo mi se svidelo da se ubedim. U osnovnoj školi sam doživela potpunu digresiju zdravog razuma i u drugom razredu sam napisala pismo i poslala u Laponiju. Nisam ni tada verovala, ali mi je prijao proces pisanja koji je trajao danima, potpuno meditativno i čarobno, na nekoliko A4 stranica sa željama za sve ljude koje volim i nekoliko crteža kao poklon Deki od mene. Kada malo bolje razmislim da sam verovala da on stvarno postoji nikad ne bih napisala tako iskreno pismo.
Prošle godine sam na ulici srela Deda Mraza. Ovaj je radio za neku kompaniju i promovisao neki proizvod. Deda se meni prvi javio.
- Ho ho ho. Jel si bila dobra ove godine?
- Pa... trudila sam se deko. Hoću li dobiti neki poklon?
- Ho ho ho deka je osenilio, pa je zaboravio ove godine, ali sledeće ćeš dobiti najlepši poklon na svetu! A sada možeš da se slikaš sa dekom!
I slikali smo se. Sela sam Deki u krilo i sve bilo po pravilu. A onda me je deka pitao da mu dam broj telefona. I svi smo se smejali. Bilo je fejk, ali je bilo praznično i simpatično.
Da li obmanjivati decu Deda Mrazom? Da li im to pruža zadovoljstvo i magiju praznika? Ili da im kažemo da su debele deke samo instrument advertajzing agencija u svrsi trošenja što više novca za praznike i to sve sa sa puno emocija i zadovoljstva?
Deca u svom verovanju imaju svoje motive da snažno zagrizu celu priču. Važan je sam doživljaj i trenutak. Deca to znaju i nasmejni puštaju roditelje da ih obmanjuju. Jedan dečak mi je rekao da ne veruje u Deda Mraza, ali njegovom tati baš puno znači da on veruje. A njegova mama stvarno veruje da postoji, pa neće da joj kaže istinu da se ne razočara. Ponekad pomislim da je Nova godina sjajan izgovor za odrasle da se osećaju kao deca. A dokle god Deda Mraz donosi radost i poklone ne verujem da će deci predstavljati problem njegov stvarni identitet... mada... možda neko naleti na pravog Laponca...
Što se mene tiče, ja u svrhu doživljaja djoram zdrav razum za obmanu! Zato uživam u praziku kao da sam dete. Kitim jelku (uvek veštačku... molim lepo), spremam poklončiće i palim one divne lampice koje ne skidam do februara, a nekad ni do sledeće godine. Priča o Deda Mrazu je u svojoj suštini lepa. Svaki mit iza sebe ima svrhu. Svaki čovek ima svoj lični doživljaj mita. Ipak je legenda o Deda Mrazu preživela vekove i rasprostranjena je po celoj planeti. Univerzalna legenda uvek ima univerzalnu svrhu i lepotu kolektivnog doživljaja, ako umemo da je pogledamo u srž, onako ogoljenu bez sugestija pojavnog oblika ili boje odela ili šta znam sve čega još...
Možda će zvučati smešno, ali kad malo bolje razmislim ja verujem u Deda Mraza.
Na svoj neki način...
Klinci nisu tako naivni. Percipiraju stvarnost na svoj način, ali ne daju se lako prevariti. Iskreno u celoj mitološko/ kulturološko ... pa i globalističkoj priči o Deda Mrazu, odrasli mnogo više nasedaju nego deca.
Ne sećam se da li sam ikad verovala u Deda Mraza. Mada sam se izjašnjavala kao vernik, zapravo sam bila mali jeretik koji je provalio tu prevaru još u jako ranom detinjstvu. Uvek su mi Deda Mrazevi uživo izgledali kao provaljene kostimirane čike ni nalik onim sa razglednica. Bili su premršavi, imali piskave i dosadne glasove, vrlo nemaštoviti, sa bradama od ućebanih sintetičkih materijala. Kod tate u firmi su Deda Mrazevi tradicionalno bili neubedljivi. Jedne godine Deda je imao crvene nalakirane kandže i ruž na usnama (kasnije sam saznala da su se očevi podžapali koji će se kostimirati, te je jedna teta spasila stvar).
Najbliže od stvarnog doživljaja Deke sam imala jedne Nove godine kada su braći i meni rekli da je Mraz upravo prošao sankama pored prozora u sobi na drugom kraju stana. Sećam se da smo trčali u suret čaroliji snažno i vrišteči od euforije, mada ne verujem da je iko od nas verovao da će tamo zateći njega. I taman što smo utrčali u sobu, naši su urliknuli sa drugog kraja stana „Decoooo, brzoooo evo ga!“. Ali je Deda za ukupno 10 sekundi stigao da ostavi 3 vreće poklona, da ispriča našim roditeljima priču koju su nam prepričavali kasnije celih posla sata, i sve to uz čestitke, želje, pozdrave i izvinjenje što je morao da požuri. Ali tu nije kraj slatkoj obmani! Taman što smo utrčali u tu sobu i propeli se do prozora, pokazivali su nam na nebu Dedu u kočijama sa irvasima, tj. „Vidi, vidi tamo onu zlatastu svetlost...“. I danas sam ubedjena da sam nešto videla. To je kao da je neko u moje sećanje hirurški ušrafio atmosferu stereotipne reklame za Colu i preimenovao je u moju stvarnost.
Ipak volela sam da se pretvaram da verujem u Deda Mraza. Ništa lično. Samo mi se svidelo da se ubedim. U osnovnoj školi sam doživela potpunu digresiju zdravog razuma i u drugom razredu sam napisala pismo i poslala u Laponiju. Nisam ni tada verovala, ali mi je prijao proces pisanja koji je trajao danima, potpuno meditativno i čarobno, na nekoliko A4 stranica sa željama za sve ljude koje volim i nekoliko crteža kao poklon Deki od mene. Kada malo bolje razmislim da sam verovala da on stvarno postoji nikad ne bih napisala tako iskreno pismo.
Prošle godine sam na ulici srela Deda Mraza. Ovaj je radio za neku kompaniju i promovisao neki proizvod. Deda se meni prvi javio.
- Ho ho ho. Jel si bila dobra ove godine?
- Pa... trudila sam se deko. Hoću li dobiti neki poklon?
- Ho ho ho deka je osenilio, pa je zaboravio ove godine, ali sledeće ćeš dobiti najlepši poklon na svetu! A sada možeš da se slikaš sa dekom!
I slikali smo se. Sela sam Deki u krilo i sve bilo po pravilu. A onda me je deka pitao da mu dam broj telefona. I svi smo se smejali. Bilo je fejk, ali je bilo praznično i simpatično.
Da li obmanjivati decu Deda Mrazom? Da li im to pruža zadovoljstvo i magiju praznika? Ili da im kažemo da su debele deke samo instrument advertajzing agencija u svrsi trošenja što više novca za praznike i to sve sa sa puno emocija i zadovoljstva?
Deca u svom verovanju imaju svoje motive da snažno zagrizu celu priču. Važan je sam doživljaj i trenutak. Deca to znaju i nasmejni puštaju roditelje da ih obmanjuju. Jedan dečak mi je rekao da ne veruje u Deda Mraza, ali njegovom tati baš puno znači da on veruje. A njegova mama stvarno veruje da postoji, pa neće da joj kaže istinu da se ne razočara. Ponekad pomislim da je Nova godina sjajan izgovor za odrasle da se osećaju kao deca. A dokle god Deda Mraz donosi radost i poklone ne verujem da će deci predstavljati problem njegov stvarni identitet... mada... možda neko naleti na pravog Laponca...
Što se mene tiče, ja u svrhu doživljaja djoram zdrav razum za obmanu! Zato uživam u praziku kao da sam dete. Kitim jelku (uvek veštačku... molim lepo), spremam poklončiće i palim one divne lampice koje ne skidam do februara, a nekad ni do sledeće godine. Priča o Deda Mrazu je u svojoj suštini lepa. Svaki mit iza sebe ima svrhu. Svaki čovek ima svoj lični doživljaj mita. Ipak je legenda o Deda Mrazu preživela vekove i rasprostranjena je po celoj planeti. Univerzalna legenda uvek ima univerzalnu svrhu i lepotu kolektivnog doživljaja, ako umemo da je pogledamo u srž, onako ogoljenu bez sugestija pojavnog oblika ili boje odela ili šta znam sve čega još...
Možda će zvučati smešno, ali kad malo bolje razmislim ja verujem u Deda Mraza.
Na svoj neki način...
Comments
Ja nesto ne verujem u deda mrzu :) Znam da su to zapravo moji mama i tata :))))
Kada sam bila mala, sunjala sam se is pijunirala po kuci tokom popodnevne dremke i videla mamu kako pakuje poklone... :)
Maaa i ja sam za deda mraza! Lepo je mastati, baasss :)