Lisabon

Lisabon u Portugaliji. Lisabon u Beogradu.
Lisabon u Beogradu je jedna mobilna muzička planeta koja se kotrlja po ulicama, ulazi kroz prozore, razvlači po dnevnim sobama, parkovima i naravno Bigzu. U njemu žive i rastu divni ljudi. Neki od njih su se preselili, ali samo do Lisabona u Portugaliji. Lisabon su prijateljstvo, boje, ljubavi, sloboda, parčići neke drugačije stvarnosti.

Oslušnite:
http://www.myspace.com/lisabonbg
























Plakat za njihovu prvu svirku u Dah teatru (by me).

Comments

Vladimir said…
Mnogo mi se sviđa. Bravo Sanja :-)))))))
October 23, 2009 at 1:43 AM
Post a Comment

Popular posts from this blog

Sicilija

Image
Jedna od mnogih legendi o nastanku Sicilije ka ž e da su tri nimfe išle svetom i sakupljale kamenje i vo ć e iz najplodnije zemlje. Jednoga dana su zastale na mestu čistog plavog neba. Tu su otpo č ele ples, najelegantniji i najispunjeniji ples bacaju ć i u vodu sve što su pokupile ranije. More je sijalo kao duga i izniklo je novo, mirisno, ž ivopisno, bogato kopno - Sicilija. Na zastavi Sicilije danas stoji Trinacria, koja sa svoje tri noge aludira na trouglasti oblik ostrva. Odabrala sam jednu od mnogih pri č a o nastanku ostrva, mo ž da onu koja meni li č no najviše li č i na Siciliju. Jer ovde svaki čovek i svaki kamen priča svoju priču. Bilo da je taksista koji će vam ispričati o ujaku ribaru koji zna da u blizini Sirakuze ispod peščanog tla postoji čitav antički grad ili airbnb domaćica koja se, služeći nam domaću pastu od pistaća, priseća detinjstva u dolini antičkih hramova u Agridjentu, sve te priče nose jednu divnu misteriju i elemente fantastičnog. Zato nije čudno što do...
Read more

Marko i mi

Ušle smo u Mek da se zgrejemo. Tu smo srele malog Marka. On je dete ulice. Divno dete ulice. Upoznale smo ga Tanja i ja na Slaviji dok smo beskrajno blejale ili dočekivale jutro na kružnom toku. Godina smo to radile. Ne znam više ni zašto. Verovatno je bilo nečeg poetičnog u toj groznoj soc/realističnoj rupi. I da, Marko. Jedno vreme ga nisam vidjala. Sklonio se sa ulice. Vidjala bih ga u prolazu i delovao je dobro, čak je pominjao neki dom... Juče kada sam ga srela u Meku bio je neispavan, izgladeneo, zamućenih očiju. Ušao je u Mek da se zgreje i osuši. Ne zna gde će noćas spavati. Ne zna šta će sutra jesti. Pitam ga za Svratište, za kuću, prijatelje. Odmahuje glavom. Dalje ne pitam. Znam tog retkog dečaka preko deset godina. U svom haosu i ludilu koje ga je oglodalo on u očima uvek nosi zvezde. Juče je delovao tužnuje nego ikad. Bio je proziran kao meduza. Treperao je u predvorju Meka i činilo mi se da će se svakog trenutka ugasiti. Sećam se da smo u osnovnoj školi iz muzičkog učili...
Read more