Jazz i mi

Jazz festival. Mi nekako tradicionalno idemo na ponoćne koncerte u Domu Omladine. Već dve godine za redom sasvim slučajno slušamo holandske dzezere. Uvek bude sjajno.

ODELA:
- Zašto su svi dzezeri u crnim odelima?
- Što ti to smeta?
- Ne smeta mi, inace ne volim tipove u odelima, ali ovim dzezerima nekako baš baš stoje.
- Da, zato što za razliku od mogih, oni odela nose sa pravom.
- Gospoda muzičari.

VISINA:
- Jel se meni čini ili su ovi ljudi previsoki?
- Pa ne znam, možda je zbog scene, možda ih samo gledamo previše idealistički… ma jok… jesu previsoki…
ZAKLJUČAK: Od dzeza se raste.

TRUBA
Truba je moj omiljeni instrument. Ona je "keva" svim instrumentima i to ne samo zato što spada u najstarije. Možda ima nešto u tome što joj svirač odvaja parče svog vazduha. To je instrument koji doslovno diše sa svojim sviračem.


Comments

emo_serpica said…
Mmmmm, sjajan povod za izlazak :=)
Svidjaju mi se tvoja opažanja:za odela, pa visinu i sve, tako nešto...
November 2, 2009 at 11:46 AM
Danas sam Saki said…
Hvala emo serpice!
Malo slusamo muziku, malo opazamo. :)
November 3, 2009 at 2:24 AM
uncafediarte said…
uopste ne volim dzez.
mnogo njih vole dzez klubove.neki se hvale i dzez muzikom.
mozda to dolazi sa godinama,jer nemaju kud drugo da izadju,za disko su prestari
November 8, 2009 at 2:27 PM
Danas sam Saki said…
Da, uopte ne voliš jazz... Ali ja ga stvarno volim.
November 9, 2009 at 1:49 PM
Post a Comment

Popular posts from this blog

Sicilija

Image
Jedna od mnogih legendi o nastanku Sicilije ka ž e da su tri nimfe išle svetom i sakupljale kamenje i vo ć e iz najplodnije zemlje. Jednoga dana su zastale na mestu čistog plavog neba. Tu su otpo č ele ples, najelegantniji i najispunjeniji ples bacaju ć i u vodu sve što su pokupile ranije. More je sijalo kao duga i izniklo je novo, mirisno, ž ivopisno, bogato kopno - Sicilija. Na zastavi Sicilije danas stoji Trinacria, koja sa svoje tri noge aludira na trouglasti oblik ostrva. Odabrala sam jednu od mnogih pri č a o nastanku ostrva, mo ž da onu koja meni li č no najviše li č i na Siciliju. Jer ovde svaki čovek i svaki kamen priča svoju priču. Bilo da je taksista koji će vam ispričati o ujaku ribaru koji zna da u blizini Sirakuze ispod peščanog tla postoji čitav antički grad ili airbnb domaćica koja se, služeći nam domaću pastu od pistaća, priseća detinjstva u dolini antičkih hramova u Agridjentu, sve te priče nose jednu divnu misteriju i elemente fantastičnog. Zato nije čudno što do...
Read more

Marko i mi

Ušle smo u Mek da se zgrejemo. Tu smo srele malog Marka. On je dete ulice. Divno dete ulice. Upoznale smo ga Tanja i ja na Slaviji dok smo beskrajno blejale ili dočekivale jutro na kružnom toku. Godina smo to radile. Ne znam više ni zašto. Verovatno je bilo nečeg poetičnog u toj groznoj soc/realističnoj rupi. I da, Marko. Jedno vreme ga nisam vidjala. Sklonio se sa ulice. Vidjala bih ga u prolazu i delovao je dobro, čak je pominjao neki dom... Juče kada sam ga srela u Meku bio je neispavan, izgladeneo, zamućenih očiju. Ušao je u Mek da se zgreje i osuši. Ne zna gde će noćas spavati. Ne zna šta će sutra jesti. Pitam ga za Svratište, za kuću, prijatelje. Odmahuje glavom. Dalje ne pitam. Znam tog retkog dečaka preko deset godina. U svom haosu i ludilu koje ga je oglodalo on u očima uvek nosi zvezde. Juče je delovao tužnuje nego ikad. Bio je proziran kao meduza. Treperao je u predvorju Meka i činilo mi se da će se svakog trenutka ugasiti. Sećam se da smo u osnovnoj školi iz muzičkog učili...
Read more