Susreti sa njima

Prvo se pojavila Kiki. Jednog letnjeg dana u svetlarniku Doma zdravlja. Možda se nebismo ni srele da moj brat nije odvalio klimu na 5 stepeni, te sam bila primorena da kosu sušim na terasi i čula nju kako mjauče. Neki hrabri čovek se spustio, izvukao je, pustio na travu i rekao mi: „Jadno mače, ćoravo, bolje pustite...“. Nismo pustili. Uzeli smo je i odveli kući. Bila je puna buva, mršava, dehidrirana, na mestu desnog oka sluzava krvava rupa. Dobila je ime Kiki po Kiklopu. Hrabra mala maca zaslužila je ime jednookog dzina. Mi je zovemo i Bica... duga priča zašto. Kiki maca, macoje, Bicoje, Ljubavnica... Kiki je moj freelance asistent. Uvek je pored kompa. Ili kada crtam, čitam, spavam... Mačke su po prirodi umetnici. Obožava da gleda Bergmanove filmove. Kada smo izvrtali cikluse Kiki je uvek bila tu. Nije spavala, gledala je film, opčinjeno. Prvo je bilo smešno, ali onda je postalo ozbiljno. Samo Bergman. Kiki je jednooka lepotica, filozof, hedonista. Kada joj se obratite, uvek vam odgovori. Dosta priča za jednu mačku. Poseduje psa Žileta.

Onda sam upoznala Žileta. U jednom dvorištu. Pregaženog. Odvaljene noge. Tužnog, pretužnog. Odveli smo ga kući. Nije imao ime od samog početka. Prognoze za preživljavanje su bile osrednje. Retko se pomerao i često povraćao od bolova. Osedeo je. Zvali smo ga štenac- starac. Posle operacije noge, sa tek neka 4 meseca, on je konačno prvi put zamlatio repom, kada mu se Kiki obratila. Žile je trebao da se zove Hendrix, jer je baš kao Džimi hipi – raščupano- neodoljiv džudža. Nije prošlo. Nazvali smo ga Žile. Mada ga neki zovu Moča. Zvanično koristimo oba imena. Žile. Žiks. Ži Le Žik. Le Žile. Živorad Životinja. Žiks ima zadnju desnu kraću za ceo zglob. Na nju se oslanja vrhovima prstiju. Tu nogu sam nazvala „balerinica“. I uprkos kraćoj nozi, najbrži je u kraju. Žile ima velike posledice svog nesrećnog detinjstva. Ništa manje od ljudi. Iako je okružen ljubavlju i generalno razmažen, on je stalno uplašen. Ima svoje rituale i prisline radnje. Zna se tačno kojom se putanjom kreće po hodniku, ne gazi na linije, ne seda na pločice, plaši se podrumskih prozora, crnih automobila, vidi duhove. On ima redak dar. Pronalazi ugrožene ptice. Pronašao je i spasio goluba viskoletača Avaksa i jednu čiopu. Zbog nesreće sa nogom razvio je akrobatski način zapišavanja, te može da piški oslanjajući se samo na prednje šape. Ono što je najupečatljivije jeste njegovo lice. Psi uvek imaju izraz. Ali Žika... On ima čovečiju mimiku. Zato kučkari u kraju kažu “E Žiko, baš si faca“.

Kiki i Žile su se desili. Nekad pomislim da nismo mi njima pomogli... zapravo su oni nas spasili. Odnos ljudi prema životinjama je još jedna prečica na putu spoznaje nas samih. Isto kao i ljudi koje volimo. Iskustveno smo važni jedni drugama. Životinje su me naučile da svet posmatram mirno i radoznalo, ne osudjući ga, ne očekujući da se oblikuje u redove ili kolone. Samo gledam. Upijam. Njušim. Osećam. I mlatnem repom od radosti svaki put kada mi se na vratima pojavi neko koga volim.






PS. Usvojite napuštenog psa ili mačku!