Običan čovek
Ušetao je u stan pijan i napušen. Šake su mu bile čvrsto stegnute u pesnicu. Nije mogao da se opusti. Nekoliko trenutaka posmatrao je hladnu vodu na česmi, a onda je polako prineo svoje vrelo čelo mlazu. Kada je utrnuće prestalo, počeo je da oseća snažan bol na vratu. Primakao se bliže ogledalu i primetio ujed. Dve laserski identične rupe i modri otok oko njih. Ničeg se nije sećao.
Nije se plašio vampira. Njegovo telo bilo je toksično i slabo. Sam je sebi često skidao kožu sa lica, presvlačio se u tamne materije i kao senka se pružao po mastiljavim ćoškovima koji su ga gutali kao crne rupe. Zašto bi njega bilo šta ujelo, pitao se. Sam je sebi izgledao kao infekcija.
Zaspao je.
Kada se probudio oblaci su i dalje bili niski. Nije umeo da se budi iz svojih snova hrabro. Jutrima bi se znojio i kao tečnost skrivao u dušeku sve dok ne ispari sve ono uznemirujuće i strano. Ovo jutro ništa nije osećao. Nije želeo da doručkuje. Nije otvorio prozor. Nije ustao za posao. Nije osećao strah. Nije osećao ništa. Osećao je mutaciju svojih misli. Pomislio je da je postao nadčovek i posmatrao svoju sobu i sve što je činilo njegov prvobitan život sa gađenjem. Mislio je da je ujed novostečeni imunitet na stvarnost koja ga je stalno potiskivala i reciklirala iz jednog smeća u još jednostavnije i razloživije. U trenutku je osetio ponos. Više nije isti. On evoluira možda...
Upalio je televizor. U političkoj emisiji nekoliko ljudi govorilo je u glasno u isto vreme. Polako je izoštrio jedan glas i setio se. Čovek u crnom odelu sa crvenom kravatom bavio se temom ljudskih prava. Onda su pustili insert gde isti čovek pruža ruku mladiću beskućniku polusmrznutom na klizavom pločniku. Mladić ustaje i posmatra čoveka, koji gleda u kameru i gladi ga po ramenima. I pre nego što mu bilo šta kaže, čovek će zagrliti smrznutog prljavog momka. Sjediniće se sa njegovim smradom, njegovim životom koji je sramota svakog društva, njegovom gorčinom i autizmom. I baš u tom trenutku dok ga grli zabada svoje zube u njegov smrznuti vrat. Pokušava da mu posisa krv, snažno vuče, napinje se i trese, ali mladićeva krv ne teče. Ona je odavno stala. Čovek u odelu na očigled televizijske ekipe proučava mladića grubim perutavim šakama i nailazi na nešto što nije očekivao, na njegove oči. Uvlači zube, spaja usne i odlazi.
Televizor počinje da treperi. Treperava svetlost ruši policu sa knjigama i sadržaj pisaćeg stola. Sa zidova padaju ramovi sa slikama i smibolima. On se seća kada je ujeden. Pokušavajući da prizove frekveniciju pogleda beskućnika iz televizijskog priloga, on se pita da li je i njegova krv imuna na ujed vampira. Taj pogled projektuje u beskonačno i pokušava da prevede u svoju misao. I baš tada kada shvati šta oseća, znaće da li je jedan od njih.
Ili je čovek.
(Sačekajte da učita mali player iznad, u koliko se odmah nije pojavio. Ovo je ista priča pretočena u pesmu Lisabona. Nije baš pesma koja opisuje ovaj bend, više je jedan eksperiment snimljen na 1,2,3 jednog divnog letnjeg dana u Bigzu :) ) Poslušati :)
Nije se plašio vampira. Njegovo telo bilo je toksično i slabo. Sam je sebi često skidao kožu sa lica, presvlačio se u tamne materije i kao senka se pružao po mastiljavim ćoškovima koji su ga gutali kao crne rupe. Zašto bi njega bilo šta ujelo, pitao se. Sam je sebi izgledao kao infekcija.
Zaspao je.
Kada se probudio oblaci su i dalje bili niski. Nije umeo da se budi iz svojih snova hrabro. Jutrima bi se znojio i kao tečnost skrivao u dušeku sve dok ne ispari sve ono uznemirujuće i strano. Ovo jutro ništa nije osećao. Nije želeo da doručkuje. Nije otvorio prozor. Nije ustao za posao. Nije osećao strah. Nije osećao ništa. Osećao je mutaciju svojih misli. Pomislio je da je postao nadčovek i posmatrao svoju sobu i sve što je činilo njegov prvobitan život sa gađenjem. Mislio je da je ujed novostečeni imunitet na stvarnost koja ga je stalno potiskivala i reciklirala iz jednog smeća u još jednostavnije i razloživije. U trenutku je osetio ponos. Više nije isti. On evoluira možda...
Upalio je televizor. U političkoj emisiji nekoliko ljudi govorilo je u glasno u isto vreme. Polako je izoštrio jedan glas i setio se. Čovek u crnom odelu sa crvenom kravatom bavio se temom ljudskih prava. Onda su pustili insert gde isti čovek pruža ruku mladiću beskućniku polusmrznutom na klizavom pločniku. Mladić ustaje i posmatra čoveka, koji gleda u kameru i gladi ga po ramenima. I pre nego što mu bilo šta kaže, čovek će zagrliti smrznutog prljavog momka. Sjediniće se sa njegovim smradom, njegovim životom koji je sramota svakog društva, njegovom gorčinom i autizmom. I baš u tom trenutku dok ga grli zabada svoje zube u njegov smrznuti vrat. Pokušava da mu posisa krv, snažno vuče, napinje se i trese, ali mladićeva krv ne teče. Ona je odavno stala. Čovek u odelu na očigled televizijske ekipe proučava mladića grubim perutavim šakama i nailazi na nešto što nije očekivao, na njegove oči. Uvlači zube, spaja usne i odlazi.
Televizor počinje da treperi. Treperava svetlost ruši policu sa knjigama i sadržaj pisaćeg stola. Sa zidova padaju ramovi sa slikama i smibolima. On se seća kada je ujeden. Pokušavajući da prizove frekveniciju pogleda beskućnika iz televizijskog priloga, on se pita da li je i njegova krv imuna na ujed vampira. Taj pogled projektuje u beskonačno i pokušava da prevede u svoju misao. I baš tada kada shvati šta oseća, znaće da li je jedan od njih.
Ili je čovek.
(Sačekajte da učita mali player iznad, u koliko se odmah nije pojavio. Ovo je ista priča pretočena u pesmu Lisabona. Nije baš pesma koja opisuje ovaj bend, više je jedan eksperiment snimljen na 1,2,3 jednog divnog letnjeg dana u Bigzu :) ) Poslušati :)
Comments
Bas bas mocan. ...baskebas.
LINK RADIII i slusam pesmu... vec oeti put :)