dzepovi

400 Platana u Bulevaru... "Yeah, the trees, those useless trees produce the air that I am breathing..."

Prvo se pojavila Kiki. Jednog letnjeg dana u svetlarniku Doma zdravlja. Možda se nebismo ni srele da moj brat nije odvalio klimu na 5 stepeni, te sam bila primorena da kosu sušim na terasi i čula nju kako mjauče. Neki hrabri čovek se spustio, izvukao je, pustio na travu i rekao mi: „Jadno mače, ćoravo, bolje pustite...“. Nismo pustili. Uzeli smo je i odveli kući. Bila je puna buva, mršava, dehidrirana, na mestu desnog oka sluzava krvava rupa. Dobila je ime Kiki po Kiklopu. Hrabra mala maca zaslužila je ime jednookog dzina. Mi je zovemo i Bica... duga priča zašto. Kiki maca, macoje, Bicoje, Ljubavnica... Kiki je moj freelance asistent. Uvek je pored kompa. Ili kada crtam, čitam, spavam... Mačke su po prirodi umetnici. Obožava da gleda Bergmanove filmove. Kada smo izvrtali cikluse Kiki je uvek bila tu. Nije spavala, gledala je film, opčinjeno. Prvo je bilo smešno, ali onda je postalo ozbiljno. Samo Bergman. Kiki je jednooka lepotica, filozof, hedonista. Kada joj se obratite, uvek vam odg...

Ušetao je u stan pijan i napušen. Šake su mu bile čvrsto stegnute u pesnicu. Nije mogao da se opusti. Nekoliko trenutaka posmatrao je hladnu vodu na česmi, a onda je polako prineo svoje vrelo čelo mlazu. Kada je utrnuće prestalo, počeo je da oseća snažan bol na vratu. Primakao se bliže ogledalu i primetio ujed. Dve laserski identične rupe i modri otok oko njih. Ničeg se nije sećao. Nije se plašio vampira. Njegovo telo bilo je toksično i slabo. Sam je sebi često skidao kožu sa lica, presvlačio se u tamne materije i kao senka se pružao po mastiljavim ćoškovima koji su ga gutali kao crne rupe. Zašto bi njega bilo šta ujelo, pitao se. Sam je sebi izgledao kao infekcija. Zaspao je. Kada se probudio oblaci su i dalje bili niski. Nije umeo da se budi iz svojih snova hrabro. Jutrima bi se znojio i kao tečnost skrivao u dušeku sve dok ne ispari sve ono uznemirujuće i strano. Ovo jutro ništa nije osećao. Nije želeo da doručkuje. Nije otvorio prozor. Nije ustao za posao. Nije osećao strah. Nije o...

Još je moj deda pričao da je Beograd imao kafanu pre Pariza i Beča. Generacija mojih roditelja je možda među poslednjim koje su mladost provodile u kafanama. Onda se desilo preobraženje vrednosti i društva. Stare gradske kafane su bezdušno zatvarane i prostore gde su ljudi iz drugog vremena slavili druge vrednosti pregazile su banke, „ugostiteljski objekti visoke kategorije“, parfimerije... jednom rečju čovek iz kafane je evoluirao u čoveka koji troši i duguje... ne kafani. U Beogradu je, sećam se pročitala sam u nekoj divnoj knjizi, sredinom prošlog, odnosno predprošlog veka bilo oko 300 kafana na oko dvadesetak hiljada ljudi. Kafana, prvo mesto u gradu gde je zasvetlela električna sijalica, deo istorije i tradicije, sastajalište umetnika, intelektualaca, boema i mesto razmene dobre energije ostaje samo izbor manjine i neverovatno turističko otkriće (nekada i za stanovnike našeg grada). Priznajem, sem Kalenića (bio nam je pored gimnazije) dugo su mi kafane delovale kao fosilna utvrđen...

Bežim. Januar je mesec, a ja bežim od svega. Zato gutam grad, da obojim praznine u stomaku i grčeve što opominju na nedostatak pravih stvari, barem na trenutak, u konkretno sivu i zaokružim nekim drugačijim smislom. U kinoteci neki stari film. Nas nekoliko u sali, sve sami begunci. Neko beži od starosti, od prijatelja, neko od obaveza i načina na koje su obavezani… svi uplašeni. Zato smo seli što dalje jedni od drugih. Početak. Nemi film. Zato svi prisutni u sali prestaju da dišu. Ovo je nemi film i ne sme ništa da se čuje. Mi smo filmski ljudi, što znači da je naš respiratorni sitem posebno prilagođen ovim uslovima. Na koži nam izrastaju neobični cvetovi i mi tiho, sasvim tiho sprovodimo vazduh u naša tela. Kada sedim u prvom redu moram kao tečnost da se prolijem po sedištu i sačekam da me sedište dobro upije. Ovog puta sam bila malo kruta, nisam uspela skroz da se prolijem, niti je sedište htelo da upije moj vrat. Iskrivila sam se, ukočila. Ona se zove Etioda, a on ima neko ču...

- Brzo je prošlo... Kao da nedostaje vremena. - Nemamo vremena, ali zato imamo prostora. Dovoljno za početak. * - Šta će biti sa nama? Gde ćemo biti... ovde ili napolju? - Ma napolju... jebiga. I dugo smo se smejali. * I samo smo disali jedan drugom u oči. * I Dejvid Bouvi je rekao nešto važno. Pogledali smo se i opet nasmejali. * Iščitavanje bajki. Uz popodnevnu kafu, pred spavanje. Dodavali smo reči u dijaloge kroz smeh. * Koraci. Koraci. Kroz snežnu oluju pekle su me oči, pucala je koža na obrazima... I tada smo se smejali. * Noću smo preslušavali muziku. Kao svilene bube zvuci su nam milili kroz raščupane kose. Svako je uložio po jedno uvo, a drugo spustio na jastuk. Jutrima bismo iz kose istresali zvuke kroz smeh zbog smešnih frizura. * Danas smo u isto vreme večerali i zadremali. Na dva kraja kontinenta. Onda smo se smejali kada smo to shvatili.