Beogradski masakr

"Biljke platani su listopadno drveće visine do 40 metara . Veoma omiljeno drvo u urbanim sredinama. Mnogi bulevari svetskih metropola duguju deo svog šarma ovom prelepom drveću." Wikipedia

U svim narodima i kulturama drvo je uvek imalo snažan simbolički značaj života, postojanosti, jedinstva... Arhetipski smo vezani za njega. Nekada su ljudi sadili drveće u ime nečeg istinski važnog, emotivno doživljenog, od značaja za njih, zajednicu ili celo društvo i na taj način su se životi ljudi i drveća čudesno preplitali i bivali istinski veliki. Beogradske Platane zasadio je kralj Aleksandar. Dobio ih je kao ratnu odštetu od Austrougarske. Posadjeni su kao živi spomenici za sve pale vojnike.
Proteklih par dana sam bila očevidac ekološkog masakra Beograda. STABLA NISU TRULA! Truli su intresi! Truli su mediji. Pokušavala sam da snimim trula stabla, ali sam jedva nailazala na njih. Naravno, bilo je par trulih grana, od kojih je neke gradonačelnik pokazivao na konferencijama (panjevi su prečnika i do 2 metra te njih nije mogao da ponese). Novinarka studija B traži trule grane, kaže "Ja znam da je sve ovo kradja, ali eto, šta ću, tako su mi rekli". Pandur koji me odvaja od drveta kaže "Ja znam da su oni tajkuni i lopovi, ali radim svoj posao" i šlag na torti inženjer zelenila kaže "Ja znam da stabla nisu trula, ali veliki su intresi i bolje da ćutim". Zaključak: svi znaju da je ovo pogrešno, ali su oni toliko opasni, da mi je bolje da ćutim. Onda malo procunjaš po okolini i shvatiš da se ista stvar desila u Somboru, Subotici, Novom Sadu, Arilju, Tari, Staroj Planini, pa čak i u zemljama regiona... pomahnitalo sečenje i još brža gradnja... tranzicioni masakr... Mogla bih roman da ispišem o svim podmuklim sredstvima kojima su služili u ovoj sramnoj akciji.
Neću. Ovo pišem zbog Platana. Volela sam to drveće.
Strašno je gledati kako seku drvo. Gomila malih ljudi sa motornim testerama i silnom mašinerijom obaraju jednog diva. Prvo seku grane i ogoljvaju drvo, sve dok ogolelo, ogromno stablo prečnika i do 2 metra ne zatrese zemlju i zaokrene naš mikroprostor. Panj se buši sa mašinama kojima se buši asfalt. Asfalt probuše kao šećernu glazuru kašičicom, ali oko panja proliju dosta znoja. Kada mu ogole koru panj ima crvenu boju. Onako neravnomerno isečen deluje kao homogena masa kostiju i mesa. Snažno miriše, na lubenicu, na život. U krošnjama Platana, na svakom petom po neko gnezdo, po negde i nekoliko gnezda. Ptice su otišle sa prvom bukom. Kada sam kasno popodne došla na izmasakrirani, gotovo ugašeni Bulevar, videla sam haotična jata ptica koja obleću kao vinske mušice oko praznog prostora. Grane su pustile pupoljke i one čupave plodove. Strašno je iseći drvo koje se budi. Koje traje. Koje se voli. Strašno je ubiti život.
Sećam se da mi je drug koji je živeo u ulici kralja Milana rekao da kada su im posekli drveće- ceo komšiluk je imao problema sa spavanjem. Mnogo smo više deo prirode nego što sebi priznajemo. Ovih par dana koliko traje sečenje čini mi se da se život na Bulevaru i oko njega odvija na neki čudan, uznemirijuć i brutalan način. Potpuno disbalansirano, mada ne na prvi pogled, ljudi bauljaju zombirani trotorom. Teško se orjenišemo po ulici. Kao da sam na groblju, samo ne znam koja je parcela tačno. Sve je isto... ružno i sivo. Bulevar zapravo ružna ulica, ali nam je to promicalo jer su Platani bili dovoljno veličanstveni.
Platani u Bulevaru su bili najstariji drvored u gradu. Zbog njih smo šetali sredinom ulice leti. Voleli smo taj divni prizor simetričnog drvoreda ispod čijih je senki i šumova život bivao smisleniji.
Platani su otišli bez reakcije javnosti i gradjana. Veoma tiho i sramno za sve nas. Beogradjani su postali zombarina potrošačka skupina, prezadužena, ogoljena od očaja i svakodnevnog pritiska, uljuljkana u lažnu sliku komfora, nesvesna biloške činjenice da nama drveće treba više nego mi njemu.
I onda recept za "evropski" Bulevar: Kako su po Novom Beogradu sjebali svaki kvadratni milimetar i digli nasalja u kojima je IN živeti, prebaciće se malo do Bulevara, jer eto, nisu dugo čeprkli tuda, a kupili su taj laki metro od Španaca, greota da se baci. Znači porušiće straćarice i dići velike i monstruozne stambene komplekse, poslovne zgrade, tržne centre i još jednu traku. Nabudziće i neke fancy trotoare, okitiće ih kafićima i onim jadnim mladim stablima što (kao u Nemanjinoj i Kralja Milana) nikad ne izrastu u teškim uslovima. I grad u kome je merilo vrednosti kvadratnog metra blizina šoping centra zaboraviće na da su veličanstveni Platani bili veći od svega toga. Umesto toga udisaćemo sav taj betonski raj, bez hladovine, zapečen za 50C leti dok od istog jednom ne eksplodiramo.
Bulevarom neću proći skoro. Mada su mi i alternative sasekli...
Bio jednom jedan Beograd... i u njemu Platani i ljudi...