”I'm not going to tell you about a girl…”

Umetnost je važna koliko i vazduh. Ne mislim samo na umetnost pri odredjenoj, definisanoj formi ili u promišljanju sa kulturom ili teorijom. Mislim na sva ta dela koja su kapitalna, ali to nije najbitnije, mi ih toliko osećamo i volimo da se nekim čudnim putanjama sastajemo oko odraza nečeg što smo pročitali, pogledali, poslušali. Naš iluzorni svet lako upliva u neki tudji ako osetimo istu groznicu posle preslušavanja neke muzike, čitanja knjige... gledanja filmova.

Srednja škola. Letnje veče. Kasnim negde, ali mi više nije važno. Upravo sam drugi put za redom odgledala Nebo nad Berlinom i sedim utrnula i treperim ispred pregrejanog televizora. Opet premotavam. Premotavam. Upijam. Kažem da kasnim jer se desilo nešto jako važno. I bilo je važno. To sam znala kada sam istrčala na ulicu i beskrajno premotavala i usporavala stvarnost.
Kroz neko vreme su se putevu ukrstili, shvatili smo da imamo isti omiljeni film. Kada bi se naši doživljaji filtrirali, verujem da bi dobili slične nijanse. Mi se prepoznajemo. Fragmenti i trenutci, zamućeni, izoštreni, ubrzani. Koncert Nik Kejva. From her to Eternity... Naši su prsti u čvorovima. Sećamo se kako smo imali slične projekcije u neko sutra, kada sve ono što ni sam nisi shvatio dok si to slušao, sada možeš da podeliš sa nekim ko oseća isto.



Okej, sada mi se po glavi motaju Vendersovi filmovi. Ali Lisabonska priča je otvorila čitav svet fado muzike koja se razgranala u spektar emocija i ideja. Iz svega toga se, u jednom prasku utsaka doživljenog, jedan divan bend nazvao Lisabon i jedan dečak je poželeo da ode u taj grad i bude tamo neko vreme.

Čudesno se naši životi prepliću sa delima. Nekad mi se učini da je svuda i oko svega neka mreža složenog prostora koja sve te džinovske emocije i doživljaje korsiti kao pokretače za naše puteve. Spoje se delo i konzument i nastane čarolija u životu- sasvim bledom, surovom i običnom...