Marko i mi
Ušle smo u Mek da se zgrejemo. Tu smo srele malog Marka. On je dete ulice. Divno dete ulice. Upoznale smo ga Tanja i ja na Slaviji dok smo beskrajno blejale ili dočekivale jutro na kružnom toku. Godina smo to radile. Ne znam više ni zašto. Verovatno je bilo nečeg poetičnog u toj groznoj soc/realističnoj rupi. I da, Marko. Jedno vreme ga nisam vidjala. Sklonio se sa ulice. Vidjala bih ga u prolazu i delovao je dobro, čak je pominjao neki dom... Juče kada sam ga srela u Meku bio je neispavan, izgladeneo, zamućenih očiju. Ušao je u Mek da se zgreje i osuši. Ne zna gde će noćas spavati. Ne zna šta će sutra jesti. Pitam ga za Svratište, za kuću, prijatelje. Odmahuje glavom. Dalje ne pitam.
Znam tog retkog dečaka preko deset godina. U svom haosu i ludilu koje ga je oglodalo on u očima uvek nosi zvezde.
Juče je delovao tužnuje nego ikad. Bio je proziran kao meduza. Treperao je u predvorju Meka i činilo mi se da će se svakog trenutka ugasiti.
Sećam se da smo u osnovnoj školi iz muzičkog učili pesmicu. Do iznemoglosti smo je pevali ceo… recimo četvrti osnovne. Tu muziku sam kasnije prepoznala slušajući Betovena. Ne znam odakle vodi poreklo tekst. Ide nešto ovako:
Kad sumrak padne blagi svud,
i dan se bliži kraju,
tad nagradu za svaki trud,
nam mirni časi daju.
Ko glavu moze sklonit tad,
u domu toplom svome,
taj ne zna sta je tuga, jad,
i zlo na svetu tome.
Učiteljica je rekla da je strašno nemati topli dom. Meni kao detetu to je bilo neshvatljivo. I nismo voleli tu pesmu. Ipak, nekako je odzvonila u mojoj glavi.
Znam tog retkog dečaka preko deset godina. U svom haosu i ludilu koje ga je oglodalo on u očima uvek nosi zvezde.
Juče je delovao tužnuje nego ikad. Bio je proziran kao meduza. Treperao je u predvorju Meka i činilo mi se da će se svakog trenutka ugasiti.
Sećam se da smo u osnovnoj školi iz muzičkog učili pesmicu. Do iznemoglosti smo je pevali ceo… recimo četvrti osnovne. Tu muziku sam kasnije prepoznala slušajući Betovena. Ne znam odakle vodi poreklo tekst. Ide nešto ovako:
Kad sumrak padne blagi svud,
i dan se bliži kraju,
tad nagradu za svaki trud,
nam mirni časi daju.
Ko glavu moze sklonit tad,
u domu toplom svome,
taj ne zna sta je tuga, jad,
i zlo na svetu tome.
Učiteljica je rekla da je strašno nemati topli dom. Meni kao detetu to je bilo neshvatljivo. I nismo voleli tu pesmu. Ipak, nekako je odzvonila u mojoj glavi.
Comments
Moram priznati da sam izgubila nadu... Ta deca jesu odraz društva, a opet i nas pojedinaca... barem sam se ja tako osetila. :(
Ja sam takodje volela Sumrak i pevam tu pesmu i dan danas svojoj bebi. Doduse, volela bih da saznam kako se pesma zove u originalu i da skinem tu muziku.
Hvala na ovim rečima. Tek sam sada videla komentar.
Pesmu sam i ja tražila baš baš i nigde je nema... muzika jeste Betoven, ali kompilacija koju slušam nema tačna imana pesama... Neko sa boljim znanjem Betovena bi je sigurno prepoznao.
Ako u medjuvremenu saznam, javljam :)
Betoven - Sumrak