Bio jednom jedan početak
Bežim. Januar je mesec, a ja bežim od svega. Zato gutam grad, da obojim praznine u stomaku i grčeve što opominju na nedostatak pravih stvari, barem na trenutak, u konkretno sivu i zaokružim nekim drugačijim smislom.
U kinoteci neki stari film. Nas nekoliko u sali, sve sami begunci. Neko beži od starosti, od prijatelja, neko od obaveza i načina na koje su obavezani… svi uplašeni. Zato smo seli što dalje jedni od drugih.
Početak. Nemi film. Zato svi prisutni u sali prestaju da dišu. Ovo je nemi film i ne sme ništa da se čuje. Mi smo filmski ljudi, što znači da je naš respiratorni sitem posebno prilagođen ovim uslovima. Na koži nam izrastaju neobični cvetovi i mi tiho, sasvim tiho sprovodimo vazduh u naša tela.
Kada sedim u prvom redu moram kao tečnost da se prolijem po sedištu i sačekam da me sedište dobro upije. Ovog puta sam bila malo kruta, nisam uspela skroz da se prolijem, niti je sedište htelo da upije moj vrat. Iskrivila sam se, ukočila.
Ona se zove Etioda, a on ima neko čudno skandinavsko ime…možda Igdarn. Oni se tokom filma dopisuju, potom se susreću na nekom neobičnom mestu. Padaju krupne pahulje od vate i stiropora- očigledno, upliću se u njihove kose. Beče oči jedno na drugog, mi to danas zovemo flert. Imaju brze ispresecane pokrete. To traje…zimska idila traje…
…Otvaram oči u trenutku kada se njih dvoje poljube suvim, grubim retro poljubcem. Ljudi u sali u tom trenutku sklapaju cvetove na koži, iz dubine pluća uzdahnuvši svu tišinu nemog filma. Ne znam šta se tačno desilo, niti je bitno sve dok su Etioda i Igdarn zajedno.
Izlazeći iz kinoteke pomislila sam kako bi bilo divno da prespavam deo ove zimske agonije i probudim se negde u trenutku hepi enda. Da se probudim u svojoj ličnoj zimskoj bajci. Ulice su oglodane, čini mi se da će se svakog trenutka pretvoriti u prašinu. Nedostaje belo, zimsko belo…ova zima ne obećava sneg.
Agonija je infektivna stvar. Inficira čula, obara duh i retki su čajevi koji pomažu. To prolazi samo od sebe.
Dejvid Bouvi je rekao da svako može biti heroj na jedan dan. To može da pomogne. Danas ću biti heroj! Nacrtala sam sebi osmeh, u kosu sasula eterična ulja, zalila cveće, naprskala otrovnim sprejom bube u glavi, kosti presvukla u sunce i napisala manifest heroja.
Setila sam se ljubavi…setila sam se svega! Sada ću prestati da razmišljam. Promeniću reči za sličice –kažu da to uspeva…Januar je mesec i više ne mogu da bežim. Okrećem mu lice, gledam ga u oči…za početak.
U kinoteci neki stari film. Nas nekoliko u sali, sve sami begunci. Neko beži od starosti, od prijatelja, neko od obaveza i načina na koje su obavezani… svi uplašeni. Zato smo seli što dalje jedni od drugih.
Početak. Nemi film. Zato svi prisutni u sali prestaju da dišu. Ovo je nemi film i ne sme ništa da se čuje. Mi smo filmski ljudi, što znači da je naš respiratorni sitem posebno prilagođen ovim uslovima. Na koži nam izrastaju neobični cvetovi i mi tiho, sasvim tiho sprovodimo vazduh u naša tela.
Kada sedim u prvom redu moram kao tečnost da se prolijem po sedištu i sačekam da me sedište dobro upije. Ovog puta sam bila malo kruta, nisam uspela skroz da se prolijem, niti je sedište htelo da upije moj vrat. Iskrivila sam se, ukočila.
Ona se zove Etioda, a on ima neko čudno skandinavsko ime…možda Igdarn. Oni se tokom filma dopisuju, potom se susreću na nekom neobičnom mestu. Padaju krupne pahulje od vate i stiropora- očigledno, upliću se u njihove kose. Beče oči jedno na drugog, mi to danas zovemo flert. Imaju brze ispresecane pokrete. To traje…zimska idila traje…
…Otvaram oči u trenutku kada se njih dvoje poljube suvim, grubim retro poljubcem. Ljudi u sali u tom trenutku sklapaju cvetove na koži, iz dubine pluća uzdahnuvši svu tišinu nemog filma. Ne znam šta se tačno desilo, niti je bitno sve dok su Etioda i Igdarn zajedno.
Izlazeći iz kinoteke pomislila sam kako bi bilo divno da prespavam deo ove zimske agonije i probudim se negde u trenutku hepi enda. Da se probudim u svojoj ličnoj zimskoj bajci. Ulice su oglodane, čini mi se da će se svakog trenutka pretvoriti u prašinu. Nedostaje belo, zimsko belo…ova zima ne obećava sneg.
Agonija je infektivna stvar. Inficira čula, obara duh i retki su čajevi koji pomažu. To prolazi samo od sebe.
Dejvid Bouvi je rekao da svako može biti heroj na jedan dan. To može da pomogne. Danas ću biti heroj! Nacrtala sam sebi osmeh, u kosu sasula eterična ulja, zalila cveće, naprskala otrovnim sprejom bube u glavi, kosti presvukla u sunce i napisala manifest heroja.
Setila sam se ljubavi…setila sam se svega! Sada ću prestati da razmišljam. Promeniću reči za sličice –kažu da to uspeva…Januar je mesec i više ne mogu da bežim. Okrećem mu lice, gledam ga u oči…za početak.
Comments
OK. Zanimljivo, ali me ona druga strana tebe intrigira više. I objavljuj svoju prozu.
Zapravo ti si za mene jedna prilično kontradiktorna ličnost, ne mislim u stavovima i principima nego u načinima na koji se izražavaš.
Pozdrav!
Igor
@ Igor:
Nisi prvi koji je to prokomentarisao. Zapravo svako ko je čitao moje priče rekao je nešto slično. :) Znaš, ovaj blog sam tako nekako skontala, nema neki pravac ni fazon... red ovog red onog. Ne znam zašto, ali iz nekog razloga ne kačim prozu za sada.
Igore, hvala što si svratio. Nadam se da je kod tebe sve ok :)
Pozz
S.
I, da, osim što lepo pišeš, odlično zapažaš, pa to lepo u tekst pretočiš. Dopadaju mi se tvoje kratke forme izražavanja :) Pozdrav!
topli pozdrav