Kiša i veze, a ništa bezveze

Jedna poruka javlja da je neko sleteo na prvo odredište.
Druga da se neko slatko nasmejao.
Treća kaže da kupim hleb i nešto slatko.
Hodam po kiši ispod drvoreda, kroz neosvetljeni park. Ruke su mi mokre i prsti smežurani. Hoću nešto da im napišem, ali nemam kišobran i smejem se onako u hodu. Za desetak minuta biću kući i čuću zimsku pesmu koju su napisali moji prijatelji.
Njih dvojica sede u sobi na Karaburmi natekli od emocija. Telefon je izmedju njih. Dobro ih čujem. "... tvoje tapete su stare, a naše senke su mlade... ta rararara da ovu zimu zagreje..." Cedim mokru kosu i kapljucam po parketu. Vidim njih dvojicu kako rastu u sobi kao dva helijumska balona na neobičnim frekvencijama. Sudaraju se prepliću i stvaraju. Udišu taj divni nenačeti svet.
Večeras su mi ljudi bili tako blizu. U mračnom parku. U hladnoj sobi. Čula sam divnu muziku, čula sam smeh i žamor velikog aerodroma iza nasmejanog, divnog glasa.
A kišu sam skoro ispustila. A volim i taj zvuk. Za laku noć. Volume 83%- kiša.












(volim da nacrtam neku amajlijucu uz txt... eto tako... da se nadje)