Saki protiv vakcine

Saki i ja delimo ime i školsku klupu (samo što ne idemo više u školu, ali i na poslu čovek štošta nauči). Saki ima divan crveni kaputić, divnu frizuru, brze prste i sem vakcine ne secećam se da se nečeg plaši.
Danas je Saki trebala da primi vakcinu.
Pa sam joj nacrtala na brzaka nekoliko strip-amajlija da rasteramo strah.
A može da se primeni na razne vrste strahova... Samo mu nalepimo ustašca i eto.
(ps. ja nisam pristalica vakcinacije)














Comments

Unknown said…
Slatka vakcina i slatka Saki! Slaaaaaatkoooo! :)
October 23, 2009 at 8:43 AM
Unknown said…
Da da crveni kaputic ...
October 23, 2009 at 10:47 PM
Post a Comment

Popular posts from this blog

Sicilija

Image
Jedna od mnogih legendi o nastanku Sicilije ka ž e da su tri nimfe išle svetom i sakupljale kamenje i vo ć e iz najplodnije zemlje. Jednoga dana su zastale na mestu čistog plavog neba. Tu su otpo č ele ples, najelegantniji i najispunjeniji ples bacaju ć i u vodu sve što su pokupile ranije. More je sijalo kao duga i izniklo je novo, mirisno, ž ivopisno, bogato kopno - Sicilija. Na zastavi Sicilije danas stoji Trinacria, koja sa svoje tri noge aludira na trouglasti oblik ostrva. Odabrala sam jednu od mnogih pri č a o nastanku ostrva, mo ž da onu koja meni li č no najviše li č i na Siciliju. Jer ovde svaki čovek i svaki kamen priča svoju priču. Bilo da je taksista koji će vam ispričati o ujaku ribaru koji zna da u blizini Sirakuze ispod peščanog tla postoji čitav antički grad ili airbnb domaćica koja se, služeći nam domaću pastu od pistaća, priseća detinjstva u dolini antičkih hramova u Agridjentu, sve te priče nose jednu divnu misteriju i elemente fantastičnog. Zato nije čudno što do...
Read more

Marko i mi

Ušle smo u Mek da se zgrejemo. Tu smo srele malog Marka. On je dete ulice. Divno dete ulice. Upoznale smo ga Tanja i ja na Slaviji dok smo beskrajno blejale ili dočekivale jutro na kružnom toku. Godina smo to radile. Ne znam više ni zašto. Verovatno je bilo nečeg poetičnog u toj groznoj soc/realističnoj rupi. I da, Marko. Jedno vreme ga nisam vidjala. Sklonio se sa ulice. Vidjala bih ga u prolazu i delovao je dobro, čak je pominjao neki dom... Juče kada sam ga srela u Meku bio je neispavan, izgladeneo, zamućenih očiju. Ušao je u Mek da se zgreje i osuši. Ne zna gde će noćas spavati. Ne zna šta će sutra jesti. Pitam ga za Svratište, za kuću, prijatelje. Odmahuje glavom. Dalje ne pitam. Znam tog retkog dečaka preko deset godina. U svom haosu i ludilu koje ga je oglodalo on u očima uvek nosi zvezde. Juče je delovao tužnuje nego ikad. Bio je proziran kao meduza. Treperao je u predvorju Meka i činilo mi se da će se svakog trenutka ugasiti. Sećam se da smo u osnovnoj školi iz muzičkog učili...
Read more